Град Добој у својој надлежности има одржавање и реконструкцију локалних и некатегорисаних путева, чија укупна дужина износи 548 километара. У протеклом периоду је извршено асфалтирање и реконструкција преко 50 одсто ових путних праваца.
С обзиром на свој географски положај у БиХ, град Добој је постао раскрсница жељезничког саобраћаја и магистралних путних праваца од сјевера према југу, а такође и од истока ка западу.
Из античког доба нема података о саобраћајној инфраструктури, али се предпоставља да су постојали одређени правци којима су се кретале војске освајача. Римљани су градили своје путеве на начин како се они граде данас; ширине 5-6 метара, са усјецима, подзидама, пропустима итд. Разлика је била само у томе што су римски инжињери дозвољавали веће успоне него данас, чак до 15 степени. То је објашњавано тиме што су их најчешће користили војници. Путни застор обично је био „макадам“, а рјеђе крупни камен. Трагови ових путева нису очувани на подручју Добоја као и у Босни и Херцеговини.
У периоду османског царства постојали су каравнски путеви и тврђаве на тим правцима, под контролом освајача. Све грађевине су биле објекти за контролу саобраћаја, промета људи и роба.
Послије Другог свјетског рата кроз Добој је пролазило 45 километара асфалтних путева, а затим су услиједиле градње путева у руралном подручју. Данас кроз град пролази магистрални пут М-17, Брод-Сарајево и Магистрални пут Добој-Тузла, а од недавно и аутопут према Бањој Луци.
Када је у питању аутобуски саобраћај, биљежимо податак да је 1959. године саобраћала само једна линија дужине десет километара, а три аутобуса годишње су превозили око 210 хиљада путника. Већ 1970. године, саобраћала је 21 локална линија, укупне дужине 670 километара, а 30 возила годишње је превозило близу пет милиона путника. Највећи превозник тих година, у Добоју је био „Боснапревоз“ који је пословао у саставу сарајевског „Центротранса“. У граду је 1973. године, почео да функционише градски саобраћај. Уведене су сталне линије које су повезивале приградска и градска насеља са центром града, аутобуском и жељезничком станицом. Данас превоз обавља неколико приватних превозничких фирми, а сва насељена мјеста на подручју општине су повезана са центром.
Поред поменутих путних праваца, завршена је изградња аутопута Добој – Бања Лука, укупне дужине 72 километра. Аутопут има четири траке, а широк је 10,7 метара, са 24 моста и надвожњака испод којих пролазе локалне путне комуникације које повезују насеља са обје стране аутопута.
Друга траса аутопута, која је изузетно значајна за град Добој, је коридор назван „5-Ц“. Према пројекту, дионица овог аутопута, дужине 63 километра, полази из насеља Свилај, на десној обали ријеке Саве и иде десном обалом ријеке Босне до насеља Руданка гдје прелази ријеку Босну, а у насељу Плочник пресијеца магистрални пута Брод-Сарајево, па потом улази у тунел који излази на подручју општине Добој Југ, у насељу Каруше, одакле даље наставља према Сарајеву. Дионица од Вукосавља до Каруша у цјелости пролази територијом града Добоја.
Мостови су објекти по којима је препознатљив Добој, као град који се налази на три ријеке: Босна, Усора и Спреча. Ту је првенствено мост према жељезничкој станици, мост у насељу Баре и друмски мост на ријеци Спречи, који повезује град са насељима Гаврићи и Свјетлича. Ови мостови претежно служе за локални саобраћај између града и градских и приградских насеља.
У периоду Аустроугарске владавине грађени су мостови на линији продора њихове војске. Једини мост из тог периода је стари жељезнички мост на ријеци Босни, на траси узане пруге Добој-Сарајево, који је изграђен 1909. године. Користио се све до изградње пруге нормалног колосијека према Сарајеву. Тај мост и данас постоји и користи се за пјешачки саобраћај према насељу Придјел. Преко њега прелази магистрални вреловод од градске топлане до града, оптички телефонски каблови и други водови. Постоји иницијатива да се овај мост заштити од даљег пропадања, с обзиром на историјски значај и потребу да се и даље користи у ове сврхе.
Један од врло атрактивних мостова на ријеци Босни, у доба Краљевине Југославије, који се издвајао својом љепотом, је био друмски бетонски мост са луковима и сматран је најљепшим мостом у цијелој Краљевини. Изграђен је 1940. године, а срушен 1945. године, од стране савезничке авијације. Сачувана је једино фотографија из тог периода.
Добојлије се сјећају и моста на потоку Лијешањ, који је повезивао град са насељем Усора. Мост је био бетонски и претежно је служио за пјешачки саобраћај. Порушен је у вријеме изградње главног колектора градске канализационе мреже. Захваљујући разумијевању госпође Гордане Јелић из Добоја, дошли смо у посјед аутентичне фотографије овог моста, која је снимљена 1943. године.
На дијелу магистралног пута према Сарајеву, изграђен је мост преко ријеке Усоре, на ушћу у Босну, у насељу Макљеновац – Вила.
На мјесту некадашњег „жичаног моста“, у насељу Баре, изграђен је бетонски мост који повезује ово насеље са Костајницом.
За пјешачки саобраћај изграђен је челични мост назван „Пасарела“, преко колосијека поред жељезничке станице. Мост има сврху да омогући пјешацима из приградског насеља Липац, безбејдан прелазак преко мноштва жељезничких колосијека.
На магистралном путу Добој-Тузла, изграђен је мост на ријеци Босни, познат као „Јапански мост“. Његова улога је да повеже путни правац од Тузле са магистралним путем Брод- Сарајево, а истовремено је са градом повезао приградско насеље Пољице. У насељу Баре изграђен је надвожњак преко жељезничке пруге Шамац-Сарајево, који са градом повезује регионални пут Добој-Модрича и насељена мјеста на Требави.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
