Априлски културни мозаик
У Добоју је, 1972. године, у Центру за културу Радничког универзитета, покренут Априлски културни мозаик. Ова вишедневна манифестација је замишљена као колаж разних културних манифестација високог умјетничког квалитета, посвећене Дану ослобођења Добоја. Идеја водиља ове манифестације била је борба против кича, шунда и других импровизација у култури које су тада надирале. Укупно је одржано двадесет ових манифестација на којима су наступили умјетници из: Мостара, Цеља, Ћуприје, Београда, Загреба, Сарајева, Титограда, Шпаније, Француске, Русије…
Први Априлски културни мозаик, (1972.) отворио је књижевник Младен Ољача. Симфонијски оркестар из Тузле је извео композицију Ми знамо судбу, на текст Алексе Шантића. Наступило је Сaрајевско позориште са опером Еро с онога свијета Јакова Готовца. Уприличен је Фестивал аматерске драме БиХ, на којем су поред добојског позоришта наступили аматери из Тузле, Живиница, Мостара и Јајца. Фото клуб Босна је приредио изложбу умјетничке фотографије. Такође је одржан и Седамнаестоаприлски ликовни салон. Павле Станишић је изводио монодраму по новели Михалила Шолохова: Човјекова судбина, уз пратњу Есе Кресе на гитари.
Седамнаестоаприлски ликовни салон
У Добоју је, у холу зграде Радничког универзитета, поводом Дана ослобођења Добоја, 17. априла 1971. године, постављена изложба Илијаса Крушкића и Драге Хандановића, која је названа Седамнаестоаприлски ликовни салон. Овом приликом су изложене 34 слике и 15 скулптура. Од наредне године ова манифестација ће постати традиционална и биће уклопљена у термин Априлског културног мозаика. Годину дана раније, истим поводом на истом мјесту, Драго Хандановић и његови ученици су такође организовали изложбу скулптура. Поред Драге своје радове су изложили: Бранислав Бане Вишт, Перо Томић, Добривоје Чакаревић, Дијан Реџић, Звонко Араповић и Драго Касер.
Раднички универзитет је, 1975. године, добио и своју Умјетничку галерију, која је отворена у некадашњем холу испред улаза у велику салу. У првој поставци Галерије биле су слике и скулптуре: Мерсада Бербера, Џевада Хозе, Исмара Мујезиновића, Драге Хандановића, Илијаса Крушкића и других. Из године у годину Галерија је била све богатија.
Добојски ликовни салон
Један од најзначајнијих дана за добојску културу, десио се 26. марта 1999. године, када је, након реновирања, свечано отворена Умјетничка галерија, у којој је овом приликом отворена изложба слика, графика и скулптура из њеног богатог фундуса. За ову прилику кустос из Бањалуке, Данка Дамјановић, више од десет дана је даноноћно радила на поставци изложбе на којој су постављена дјела: Јосипа Алебића, Косте Богдановића, Ратка Лалића, Десанке Станић, Марка Крсмановића, Драге Хандановића и других. Ова изложба ће у будуће постати традиционална и носиће назив Добојски ликовни салон.
Добојски ликовни салон је постао традиционална мартовска манифетстација, која се одржава све до данас. Драги Хандановићу и Браниславу Банету Вишту су се касније прикључили и други добојски умјетници: Јадранко Дурмић, Павле Ристичевић, Саво Петковић, Бојана Стокић Стојаковић, Амар Поробић, Младен Миљановић и Владислав Маљеновић.
Осим добојског ликовног салона у Галерији су излагали велики умјетници, међу којима су били: Исмет Мујезиновић (ретроспективна изложба поводом 100 годишњице рођења), Кућански, Здравко Мандић, Ратко Лалић, Миливоје Унковић и многи други.
Театар фест
Једно од највећих послијератних добојских остварења, свакако је Театар фест. Овај празник позоришног стваралаштва ће умногоме измијенити мапу културних догађања у Републици Српској, Босни и Херцеговини па и у читавом региону, на којој ће Добој заузети врло значајно мјесто и постати град који није познат само по рукометном турниру, него и по Тетар фесту. За установљавање ове културне манифестације, без сумње, највеће заслуге припадају Јованки Стојчиновић Николић, тадашњој директорици Центра за културу и образовање.
Први Тетар фест имао је ревијални карактер и био је по квалитету један од најсадржајнијих од свих наредних. Отворио га је, надахнутом бесједом, глумац Бранислав Лечић. Фестивал је отворила култна представа Душана Ковачевића Контејнер са пет звјездица у извођењу глумаца Звездара театра из Београда.
Овај фестивал глуме је постао традиционалан и одржава се сваке године, осим 2014, када је Добој задесила поплава. Тетар фест је растао из године у годину. Кроз Добој је продефиловало на стотине великих мајстора глуме са подручја бише Југославије мећу којима су: Данило Бата Стојковић, Ивица Видовић, Шпиро Губерина, Миодраг Кривокапић, Небојша Глоговац, Јосиф Татић, Предраг Ејдус, Даница Максимовић, Милена Дравић, Тања Бошковић, Перо Квргић, Јелисавета Саблић, Миша Јанкетић, Драган Јовановић Гаги, Љиљана Стјепановић, Мира Бањац, Петар Краљ, Светлана-Цеца Бојковић, Неда Арнерић, Николина Јелисавац, Наташа Иванчевић, Слађана Зрнић, Небојша Кундачина, Јелена Трепетова, Љиљана Благојевић и многи други.
Ликовна радионица „Тврђава“
У Добоју је, 2007. године, од 13. до 21. септембра, одржана прва Ликовна радионица Тврђава, на којој су учествовали академски сликари: Миливоје Богосављевић из Београда, Драгослав Хусар и Чедомир Кесић, из Панчева, Јагода Шестић из Бањалуке, Радослав Гашић из Сарајева, Михајло Глигорић – Глиша из Шапца, Бранислав Ковачевић – Кова из Пала, Данијела Новаковић из Рогатице, Розалија Марков и добојски умјетници: Драго Хандановић, Бранислав Бане Вишт, Саво Петковић, Павле Ристичевић, Бојана Стојаковић, Амар Поробић, Александар Васиљевић, Јадранко Дурмић, Владислав Маљеновић и Жељка Хандановић. Селектор радионице била је Видосава Грандић.
Радионица је постала традиционална и одржавала се шет година, све до 2012. године, када је, због недостатка финансијских средстава, на жалост угашена.
Култура на селу
Први организовани облици бављења културом по селима јављају се у оквиру соколских друштава, односно чета. Прво соколско друштво на добојском подручју основано је у Кожухама, 1912. године. Осим спортских такмичења у овим друштвима се гајила и култура (књижевност, музика, драма и рецитација). За вријеме Краљевине Југославије, у оквиру соколског друштва Добој, дјеловале су соколске чете у: Кожухама, Осјечанима, Бушлетићу, Костајници, Бољанићу…. Између осталих игране су представе: Почетак буне на дахије, Покондирена тиква, Дугме или живот, Дјевојачка клетва, Глава шећера, Ђидо…
Након Другог свјетског рата, у нашим селима су основана културно умјетничка друштва, у којима су углавном дјеловале фолклорне, рецитаторске и драмске секције. У Добоју и по селима су одржавани фестивали драме на којима су, између осталих, играни комади: Хасанагиница, На задатку, Заједнички стан, Аманет, Зла жена, Адембег, Нежељени зет…
У селима су, у домовима културе или школским просторијама, гостовала професионална и аматерска позоришта, одржавани су естрадни концерти и сличне манифестације. Добојско Кино „Партизан“ је најмање једном седмично у селима приказивало филмове.
Такође је његован и фолклор. Тако је у Кожухама израсла чувена републичка манифестација Везак везем пјесму пјевам. Претеча ове грандиозне приредбе била је приредба Бирамао најљепшу дјевојку долине ријеке Босне, која је одржана у кожушком Дому културе, 1970. године. Творци ове манифестације били су Жарко Старчевић и Сенад Малохоџић. Манифестација је током свог трајања мијењала садржај и форму да би тек седам године касније попримила коначан облик који је задржала до краја.
Након седамнаест година, 1978, Кожушани су остали без Дома културе, те је ова манифестација пресељена у Осјечане, гдје се одржавала три године, а потом се, 1999. године, и угасила.
Од 2010. године, као печурке послије кише, по нашим селима почела су да ничу нова или да се обнављају стара културно-умјетничка друштва. Тренутно на територији града Добоја дјелују културно умјетничка друштва у: Кожухама, Осјечанима, Бушлетићу – Доњој Грапској, Сјенини, Подновљу, Которском, Малој Буковици, Становима, Чаршији и још неколико средина гдје је аматерски рад у зачећу.
Тренутно је најорганизованије сеоско културно-умјетничко друштво „Милош Купрес“ из Кожуха, које поред фолклора гаји и друге облике културе. У Дому културе „Младен и Саво“, приређују се књижевне вечери, позоришне представе, ликовне изложбе и други културни садржаји високог умјетничког и естетког домета. Прије три године покренута је и ликовна колонија.
У неким селима култура се његује у оквиру обновљених соколских чета, као што је случај у Костајници, Бољанићу и Осјечанским Чивчијама.
Дан чаја на Озрену
Сваке године, 11. септембра, на велики хришћански празник, Усјековањe главе Светог Јована Крститеља, у Бољанићу, на Гостиљу, трећем врху на Озрену, одржава се јединствена културно-духовна манифестација под називом „Дан чаја на Озрену“. Тог дана од памтивијека народ Озрена, али и са ширег добојског краја, излази на висове Гостиља и бере љековите траве, а понајвише траву иву, која, по вјеровању овдашњих људи, има благодатна љековита својства.
Заслуга је Српског соколског друштва „Свети Сава“ из Бољанића што је овај несвакидашњи народни сабор обновљен у новом руху, обогаћен и украшен новим садржајима. Упоредо са брањем љековитих трава, тог дана озренским висовима одјекује препознатљива изворна пјесма овог краја, коју народ Озрена узноси као властити милодар Небу за сву красоту и љепоту којом су украшени пропланци и висови Озрена.
Када се у поподневним часовима народ успне на врх Гостиља, а ријеч је о више хиљада посјетилаца, ту их домаћини дочекују добродошлицом, уз чај од траве иве и чашицом озренске ракије шљивовице, зачињене опијајућим мирисима босиљка и смрекових боба. Након тога креће пјесма и коло, што потраје до вечерњих сати.
Kомитет за нематеријалну баштину УНЕСKО донио је, 28. новембра 2018. године, одлуку којом је манифестација “Брање траве иве на Озрену” уписан на Репрезентативну листу нематеријалне баштине човјечанства. Одлука је донесена на сједници Kомитета у Маурицијусу, а “Брање траве иве на Озрену” трећи је елеменат из БиХ који је уписан на ову листу, након „Змијањског веза“ и „Kоњичког дрворезбарства.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
