Naš narod ima dva problema sa automobilima Alfa Romeo. Prvi je da je osnovno znanje mizerno u odnosu na preobimnu istoriju marke. Poznavanje istorijata možda dosegne do neke sredine osamdesetih godina, ne dalje od toga.
Drugi problem je što svoje mišljenje o brendu baziramo na osnovu tog, vrlo skromnog, poznavanja automobila koji su ostavili neizbrisiv trag u automobilskoj, pa čak i u celokupnoj istoriji čovečanstva.
Tako sam ja previše ushićen zbog prilike koju smo dobili da provozamo Giuliu došao kod mog oca, oličenja gore promenutih problema, i sve mu ispričao. Na šta je on odgovorio: “Ko će da ti da te pare za Fiat?! Ti si lud, ko će to još da kupi?”
Ali, oče moj premudri – to je Alfa Romeo! Na šta bi on rekao: “Moj Avensis je duplo jeftiniji i duplo bolji.”
Nastavio je da se podsmehuje i odbacuje moje nalete emocija. Jasno je – nema pojma!
Zato smo odlučili da svima takvima pokažemo šta je Alfa Romeo, šta znači ovaj auto za sve one koji stvarno vole automobile i zašto je snaga milanske marke u emocijama koje izaziva u čoveku. La meccanica delle emozioni!
Kako bismo ispunili naš zadatak, odlučili smo da snagu Alfinih emociju uporedimo sa drugim, paralelnim, primerima moći – od prirode do društva. Uputili smo se ka hidrocentrali Đerdap, jer smo znali da Giulia nema čega da se stidi i da slobodno može da stoji rame uz rame sa gorostastima.
Ne trebaju njoj uporedni testovi sa konkurentima, njoj treba uporedna snaga jača od proste fizičke formulacije.
Dobro, pre svega, moramo objasniti zašto toliko potenciramo celu ovu priču i zašto smo tek sada odlučili da ovo uradimo. Zasluge treba raspodeliti podjednako.
Neko je u Italiji napokon skupio znate već šta i odlučio da Alfa Romeo treba da se vrati svojim sportskim korenima koje je pustio još davne 1911. godine.
Alfom su upravljali sveci automobilskog sveta poput Ticija Nuvolarija i Enca Ferarija. Molim vas, gospodo, to su kućne slave u Italiji.
Udarni čekić u celoj priči vaskrsnuća je sedan, naša predivna Giulia, koja direktno napada omiljenu automobilsku klasu Evrope.
Da priča ne bi bila prazna, vraćen je zadnji pogon – poslednji put viđen kod Alfe, u toj klasi, na modelu 75. Ovo je napokon recept za uspeh i ovakvi automobili su razlog zašto se u narodnom folkloru Alfa vezuje za emocije i strast.
I pre ove turneje, imali smo priliku da se susretnemo sa Giuliom. Iskreno, moje prve reakcije na estetiku modela su bile čudne.
Nisam mogao da se opredelim – da li mi se sviđa ili ne? Kasnijom analizom sam prosto odlepio.
Shvatio sam da smo svi naviknuti na prekomplikovani i zahtevni dizajn konkurencije, te nam je teško da se vratimo osnovama.
A Giulia nudi baš to, prostu i tečnu formu, savršenih proporcija sa jasno i efektno istaknutim stavom.
Možda joj ova plava boja nije najbolji izbor, ali… Prednji deo je agresivan i napadan, sa dominantim Alfinim trouglastim grilom.
Posmatrano sa strane, Giulia pokazuje zašto su proporcije toliko bitne kod dizajna sedana.
Dugačka hauba i kratak zadnji kraj – spremna je da vas vozi daleko sa osmehom.
Zadnji deo je možda i najagresvniji. Opet, prostom izvedbom postignut je maksimum.
Čak i kad stoji, Giulia ima pozu sprinterke spremne da obori rekord. Još ti blagi minusi na zadnjim točkovima. MMMMMmmm… Savršeno.
Znali smo da je izabrani put i ruta idealna za testiranje svih vrlina i mana jednog automobila. Ono što nismo znali je koliko ćemo zapravo imati prilike da iskusimo sve što Alfa Romeo može da pruži.
Putovanje smo otpočeli na autoputu gde smo se u startu borili sa ergonomijom.
Nije lako pronaći svoj položaj sedenja i uvek nekako imate ruku ili nogu viška. Onog trenutka kada se namestite, zaboravite na peripetije koje su vas mučile do tada.
Ono što je bitno da se u vašim rukama nalazi trokraki volan, a u njegovoj pozadini dva okrugla instrumenta. Čist alfizam!
Polako, ali sigurno, ispunjava nas osećajem zadovoljstva.
Vreme je da se sklonimo sa autoputa i na putu između Požarevca i Golupca stajemo kako bismo ispunili prazninu u želucu.
Sve vreme nas prati kiša ali, iako mahinalno treba da potrčiš od kola do sledećeg skloništa, nešto nas je nateralo da stanemo i da pogledamo automobil. Valjda je dugo nismo videli spolja…
Progutali smo doručak – jer ko ima vremena da žvaće kada vas napolju čeka Alfa. Legli smo u sedišta i nastavili dalje.
Put postaje sve lošiji i mi smo očekivali lom u kabini. Kad ono – ništa. Šasija je odlično utegnuta, a vešanje sve lepo “pegla”.
Nema skakanja, bežanja i lomljave. Ok, verovatno to nismo ni smeli da očekujemo od Alfe, ali put je zaista bio mnogo loš.
Osećaj sigurnosti nas je opustio, pa smo i mi dozvolili automobilu da pokaže sve svoje vozačke atribute.
Ovaj predeo istočne Srbije kao da ima svoju mikro klimu, pa nas je u vrlo kratkom roku pozdravila magla, sneg i sunce, ali kiša je izgleda najviše želela da se druži sa nama.
Snaga ovakvih vremenskih neprilika nije ni do kolena našoj Giuliji. Kako smo se približavali Đerdapskoj klisuri, tako se kvalitet puta popravljao, a početna tačka najzanimljivijeg dela puta je Golubačka tvrđava koja stoji i suvereno vlada predelom vekovima.
Deset kula, svaka oko za sebe, prati vaše kretanje i odmerava vaše namere. Izuzetna slika o snazi jednog naroda i njegovoj moći.
U nastavku, deonice puta su nas terale da plešemo kroz smenu čistine i tunela. A Alfa, izuzetno brza i direktna na volanu, postaje produžetak vašeg tela – sluša i spremno čeka sledeću komandu.
Plešemo po kiši, ona i ja. Zaljubljujemo se.
Dunav je svojom snagom sebi kročio put kroz planine i učinio ovaj predeo možda najlepšim vozačkim iskustvom u našoj zemlji.
Ono što nikako ne smete dozvoliti sebi je da skrenete pogled sa puta. To prepustite suvozaču.
Zbog obilnih padavina neretko vas iza svake krivine čeka odron kamenja od bezazlenog do kranje opasnog. Bilo je opasnih situacija, pogotovo kada vozač kamiona odluči da vašom trakom zaobiđe kamen.
Giulia je morala da veruje našim refleksima, a mi smo verovali njenim kočnicama. Niko se nije razočarao.
Razmišljao sam o tom karbonskom kardanu, standardnom na svim modelima, i da li bi me neka loša procena veličine kamena skupo koštala.
Srećom, sve je prošlo bez posledica. Verovatno bi vas više izudarali na parkingu šoping centra.
Alfa ne pokazuje znake slabosti. Dizel motor ima dovoljno snage i sjajno je uparen sa automatskim ZF menjačem sa osam brzina (varijante ovog menjača, između ostalih, koristi i BMW Serije 7, kao i Dodge Hellcat).
Dodatno podešavanje ovog tandema u skladu sa uslovima na putu vam omogućava DNA slektor kojim možete izabrati brži odziv na papučicu gasa i jurenje viših obrataja u dinamičnom modu, kao i potpunu smirenost u Advanced Efficiency modu. N je normal, šta više da vam kažem.
Polako se približavamo Giulijinom najvećem “protivniku”. Inženjerskom biseru, hidrocentrali Đerdap, koja je zaustavila isti onaj Dunav koji je prosekao sebi put kroz planine.
Davne 1970. godine u rad je puštena ova grdosija koja i danas čini vašu noć svetlom.
Tih sedamdesetih godina Alfa Romeo nam je dao modele kao što su Montreal i GTV, a neverovatni 33TT12 pobedio je na svakoj trci FIA svetskog šampionata.
Kako danas izgleda Đerdap i jedan automobil koji može da se ponosi na svoje pretke? Nije loše neke brojeve spomenuti.
Za izgradnju Đerdapa potrošeno je 3.2 miliona kubika betona i 167.000 tona armature, što je otprilike težina 140.000 Giulia samo u armaturi.
Električnu energiju proizvodi šest generatora od kojih je svaki težak 1200 tona (1000 Giulia).
Osovina generatora je u prečniku 1,6 metara, a debljina zida je 20 mm. Pokušao bih da uporedim karbonski kardan sa ovim ali je stvarno besmisleno.
A tek snaga? Potrebno vam je skoro 8000 primeraka ove Giulie sa fotografija da bi barem na sekund bili slični na papiru.
Đerdap je trijumf čoveka nad prirodom. Impresivna fuzija mašine i građevine koja izgleda nepobedivo.
Ako smo tražili snagu, ovde je opšteprisutna. To su ljudi koji rade i upravljaju, turbine koje primaju udarce Dunava, pumpe koje opslužuju brodske prevodnice, kranovi koji prenose ogromne transformatore i nevidljiva električna energija…
A gde je tu naša saputnica. Ona je trijumf emocija i model koji eksplatiše snagu istih.
Zbog toga, Giulia slobodno sme da pokuca na vrata svojih davno zaboravljenih predaka i sve vas dobro podseti ko je i šta je Alfa Romeo.
Nikada je ne smemo odbaciti i potceniti. Dajte joj šansu i ona će vam uzvratiti. Razvućiće vam osmeh na licu.
Zato ona na parkingu Đerdapa stoji ponosno, nema čega da se stidi. Nežni div koji je ukrotio reku mora da se pokloni pred njom.
Tekst: Vukašin Medić
Fotografije: Vojislav Vujanić
