ДОБОЈ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ – XXXVII дио – Спорт и физичка култура – IV дио – Пола вијека самита рукомета у Добоју (ФОТО)

Захваљујући рукометашима и спортским ентузијастима, наш град је  деценијама  носио епитет града спорта, а нарочито град рукомета. У Добоју се, пола вијека, сваког августа, одржава традиционални “Међународни рукометни ТВ  турнир шампиона”, најјача незванична клупска рукометна манифестација у Европи, а тиме и у свијету.

Турнир је установљен 1965. године, поводом 23. августа, Дана устанка народа добојског краја против фашизма, а на инцијативу истакнутих спортских радника из Добоја: Јове Поповића, Нусрета Шаховића и Даниша Захировића, уз изузетну подршку тадашњег предсједника oпштине Добој и бившег спортисте, Јове Мишковића. Претходне, 1964. године, на Преслици су се састале екипе Добоја, Маглаја и Грачанице, и на сам дан одржавања договореног турнира установилe да не постоје услови за одигравање утакмица (терен је био травнат, линије се нису видјеле), па је одлучено да се изводе само седмерци и утврди побједник. На том “скраћеном” турниру седмераца побједник је била екипа Грачанице.

Прва два љета у Добоју су играле само нижеразредне екипе, а онда су организатори обезбиједили  учеснике од имена и значаја. Стигли су бањалучки „Борац“ и „Криваја“ из Завидовића, чланови Прве савезне лиге Југославије, а друге двије екипе биле су добојски „Жељезничар“ и Дервента, који су се такмичили у оквиру Републичке лиге БиХ. Бањалучани су освојили прво мјесто пошто су у финалу били бољи од „Криваје“ и без сумње, први су допринијели афирмацији ове манифестације, која ће из године у годину постајати све квалитетнија.

На терену овог јединственог спортског такмичења, наткривеног монтажним  кровом, наступали су најјачи рукометни клубови из четрдесет и више држава, са безмало свих континената. Добојским љубитељима рукомета представиле су се такве клупске величине као што су: Стеауа (Румунија), Дукла (Чешка), Гумерсбах (Њемачка), ЦСКА (Русија), Барселона, Сиудад Реал, Адемар Леон (Шпанија), Веспрем, ПИК Сегед и Спартакус Будимпешта (Мађарска), Металопластика (Шабац), Партизан (Бјеловар), Кретеј, Монпеље (Француска),  Копенхаген (Данска), Луги (Шведска), Червена  звиезда (Словачка)… Предводиле су их, између осталих, и ове свјетске играчке величине:  Хорват, Лаврнић, Лазаревић, Бутулија, Прибанић, Исаковић, Поповић, Башић, Караџа, Арсланагић, Груја, Бирталан, Стинга, Драганица,   Воина, Мунтеану, Максимов, Чернишов, Дујшебајев, Киђајев, Томин, Вундерлих, Шмит, Брант, Месарош, Карабатић…

На 48. рукометном ТВ турниру шампиона, који је одржан од 23. до 27. августа 2016. године, учествовало је осам екипа подијељених у двије такмичарске групе, а прва четири дана играна су по бод систему. У групи „А“ били су клубови: Будванска „Ривијера“ из Црне Горе, „ЦСМ“ Букурешт из Румуније, те екипе „Дервента“ и домаћин „Слога“ из Добоја. У групи „Б“ били су „Извиђач“ из Љубушког, „Војводина“ из Србије, „Татран“ Прешов из Словачке и „КВ Сасја“ из Белгије.

Под тренерском палицом Игора Пијетловића, на овом турниру наступили су добојски рукометаши Петрушић, Илић, Недић, Петровић, Тулендић, Симић, Мишановић, Зекић, Бижић, Маричић, Звекић, Агић, Бајовић, Синановић, Гаврић, Радић, Пејић, Босић (Борислав) и Босић (Ђорђе).

Сви досадашњи освајачи првог мјеста на добојском ТВ турниру шампиона били су: „Партизан“ из Грачанице (1965.), „Партизан“ из Добоја (1966.), „Борац“ Бања Лука (1967, 1970, 1971, 1973.), „Партизан“ Бјеловар (1968, 1969, 1975, 1976, 1977, 1978.), „Гумерсбах“ (1972.), „Црвена звезда“ (1974, 1989.), „ЦСКА“ Москва (1979, 1982, 1984, 1988.), „Стеауа“ (1980, 1981.), „Металопластика“ (1983, 1986.), „Црвенка“ (1985.), „Слога“ Добој (1987.), „Веспрем“ (1990.), „Пролетер Нафтагас“ (1991.), „Пелистер“ (1996, 1997.), „Партизан“ Београд (1998, 2004.), „Жељезничар“ Ниш (1999.), „Синтелон“ Бачка Паланка (2000.), „ПИК“ Сегед (2001.), „Kрeтел“ (2002.), „Вардар“ (2003, 2009.), „Гупинген“ (2005.), „Чеховски медведи“ (2006.), „Адемар“ Леон (2007.), „Нордхорн“ (2008.), „Сиудад“ Реал (2010.), „Барселона“ (2011, 2012.), „Татран“ Прешов (2013, 2014.), „Горење“ Велење (2015.), „ЦСМ“ Букурешт (2016. године).

Рукометни клуб „Слога“

Турнир је у великој мјери допринио популаризацији рукомета у нашој средини. Он је „створио“ добојску „Слогу“ која је, за релативно кратко вријеме од нижеразредног клуба, израсла у члана Прве савезне лиге Југославије, и тада била међу најјачим у Европи. У тој лиги играли су: бјеловарски „Партизан“, „Борац“ из Бањалуке и шабачка „Металопластика“, који су били шампиони Европе. Таквим спортским достигнућем тада није могла да се подичи ни једна друга европска  земља.

Рукометни клуб Слога је формиран 1958. године, а кроз историју је неколико пута мијењао име („Партизан“, „Жељезничар“, „Добојинекс“). Од 1972. године носи, без прекида, садашњи назив „Слога“. Под  руководством  тренера Јосипа Главаша, „Слога“ је, 1980. године, стекла статус прволигаша, а само три године касније заиграла је у финалу турнира против „Металопластике“. То финале остало је упамћено као до тада највећи успјех овдашњег рукомета упркос томе што је, како се и очекивало, домаћи тим претрпио пораз.

Али, судбина је  хтјела да се већ 1987. године, у одлучујућој утакмици  састану управо „Металопластика“ и „Слога“. У том великом финалу, којем је присуствовало око 6.000 гледалаца, домаћин се реванширао шампиону Југославије и сигурно славио са 32:28. Побједнички пехар је, по први пута, припао Добојлијама и то сасвим заслужено. За  најбољег голмана турнира проглашен је Жељко Ђурђић, будући  чувар мреже репрезентације Југославије, док су и остали рукометаши „Слоге“: Радомировић, Стојић, Маглајац, Зубак, Мемић, Жепчан, Докић и Јунузовић, пружили свој максимум и допринијели огромном  успјеху свога клуба.

Након деведесетих година и ратних сукоба у БиХ, клуб је имао доста осцилација, али се увијек држао при врху рукометне сцене. Као награда дошли су пехар побједника Купа БиХ, 2005. и 2006. године, да би 2012. године достигли и највећи успјех. У кључној утакмици савладан је бањалучки „Борац“ и по први пут освојен је шамионски пехар Лиге првака БиХ.

Највећи успјех у историји „Слога“ је забиљежила 1984. године, када се пласирала у финале Купа побједника купова Европе. У одлучујућој утакмици, која је одиграна у Барселони, домаћин је тријумфовао са 24:21  и освојио  први трофеј. То је, био почетак једног бриљантног пута шпанског шампиона, који је постао најтрофејнији европски рукометни клуб.

С друге стране, „Слога“ се више никад није тако високо винула. Пропустила је једну велику прилику која јој се више никад није указала. Добојлије су прихватиле понуду Барселоне да се игра само једна утакмица и то у гостима. Да се играо реванш, „Слога“ би вјероватно славила са већом разликом, пошто је тада имала бољи тим од Барселоне у коме су се истицали странци: Нијемац Вундерлих и Југословен Фејзула.

Истини за вољу, „Слога“ није имала ни све потребне услове да у свом граду у финалу угости шампиона Шпаније. Дворана је била мала и недовољно опремљена за такав један меч на највишем нивоу па је  реванш требало да се одигра изван Добоја.

Публика је здушно подржавала своје миљенике, бодрила их је током цијелог меча, али то није спречавало рукометаше „Слоге“ да играју своју игру и да се равноправно носе са домаћином. Међу љубитељима рукомета у Добоју  за сва времена остаје жал што нису били у прилици да у другом мечу на дјелу виде своје миљенике и да их  бучним навијањем помогну и тако допринесу побједи и освајању  Купа Европе.

Женски рукометни клуб “Жељезничар”

Бављење рукометом није била само привилегија добојских младића. Након неколико ревијалних утакмица добојских средњошколаца, 1955. године, формиран је и Женски рукометни клуб “Жељезничар” који је дјеловао у саставу истоименог спортског друштва. Његовом оснивању допринијели су већ израсли спортски радници Јосип Микић, Исмет Хеџић, Фрањо Риглер, Ацо Лалић, Боро Пример, Хасиб Мулалић и Ивица Брандалик. Велики број дјевојака прошао је кроз клуб, а по сјајним играма остале су запажене Минка Сијерчић, Рабија Терзимехић, Анђа Копић, Зденка Јусетић, Шефика Софић, Ениса Мешановић, Мирјана Гирарди, Нусрета Хабибовић, Суада Муминагић, Шемса Арифовић…

Екипа је, 1964. године, стигла и до квалификација за Прву савезну лигу, а Рукометашице “Жељезничара” су, крајем седамдесетих година, успјеле стићи и до првака републичке лиге. Добојске рукометашице су плијениле, не само добром игром, већ и изгледом и веселошћу.

У Добоју је, 1980. године, одржан први женски рукометни турнир, успостављена тијешња сарадња са клубовима из других градова и регија, тако да су наредних година рукометашице редовно одлазиле на припреме и турнире у Пољску. Спортски радници Лазо Узелац, Јованка Јовић, Мирсад Пујагић и Славко Драгичевић, успијевали су клубу обезбјеђивати услове за тренирања, такмичења и путовања.

У 1990. години, Добојке су успјеле остварити улазак у Другу савезну лигу. Успјело је то рукометашицама: Јасминки Зарифовић, Русмири Чабрић, Сњежани Ђедовац, Босиљки Ђукић, Марини Катури, Абаси Хаџалић, Санди Мустеданагић, Жељки Катури, Адиси Салиховић, Азри Бешлагић и Славенки Купрешак. Успјеху су допринијели и тадашњи тренер Нијаз Халваџија, предсједник Мирослав Милојевић и секретар Мирсад Шеховић.

Група рукометних ентузијаста са Миланком Савичићем, Гораном Стојићем, Милорадом Дејановићем, Гораном Малиновићем и Савком Пријевићем је, 1996. године, обновила рад Женског рукометног клуба „Жељезничар“, да би наредних година организоване и школе рукомета из које је стасао велики број добрих играчица. Највећи број рукометашица започеле су игру као јуниорке, чија екипа је суверено владала рукометним подијумом Републике Српске, да би наредних година прешле у сениорке. Добром игром рукометашице освајају трофеје у лигашким такмичењима и на турнирима, а у 2005. години, и пионирке и јуниорке истовремено достижу шампионску титулу Републике Српске. Након успјешне игре сениорске екипе у Првој лиги Српске, рукометашице успјешно настављају игру у Премијер лиги БиХ.

Пише: проф. Војо Стјепановић

Фото: rtvdoboj.org

Извор: РТВ Добој