Први почеци организованијег бављења спортом у Добоју вежу се за формирање соколске организације, након што је, 1862. године, у Прагу формирано Свеславенско спортско друштво „Соко“. Како је простор Добоја ускоро постао дио територије која је потпала под власт Аустроугарске, идеје из других дијелова царства полако су, са индустријализацијом и доласком намјештеника и радништва из других крајева, доспијевале и на овај простор, тако да је, 1908. године, формиран Хрватски „Соко“.
И у периоду између два свјетска рата, готово највећу улогу у промоцији физичке културе имала је организација „Соко“ која је, поред тјелесног имала и значајну улогу у духовном васпитању омладине. Соколско друштво “Српски соко” основано је у Добоју, 18. фебруара 1913. године, али због брзог избијања Првог свјетског рата друштво је ускоро и расформирано. У кратком времену, својим радом су се истакли: Богдан Ивановић, Васо Ивановић, Мирко Ђурић, Љубомир Видовић, Љубомир Дучић, Никола Дучић, Бошко Савић, Коста Спасојевић, Ђорђа Месечков и Љубомир Костић, као и Светислав Бугарски који је, као добровољац Војске Краљевине, погинуо у Добруџи.
Непосредно након уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1920. године, у Добоју се поновно формира Соколско друштво под називом “Добој”, које је припадало Тузланској соколској жупи. Убрзо долази до формирања и соколских чета у Бољанићу, Липцу, Петрову Селу, Костајници, Бушлетићу, Осјечанима, Кожухама, Копривни, Врањаку, Великој Буковици, Подновљу, Стријежевици, Ритешићу и Мајевцу. Чланови из града су вјежбали у старој Соколани, док су на селима углавном вјежбали на отвореном, најчешће у црквеним двориштима, а кориштени су и ријетки условни објекти тадашњих школа. У новим условима, Соколско друштво у Добоју у својим редовима окупљало је припаднике свих нација. Дуго година на челу друштва био је угледни трговац Хусо Авдић, пред рат га замијенио Богдан Ивановић, наставник физичког васпитања, док је подстарјешина био Игњат Мучибабић, трговац и донатор. Друштво је било изузетно масовно, а чланови су се одликовали племенитошћу и срчаношћу. Имали су карактеристичне свијетлосмеђе униформе, са црвеном кошуљом, црном шајкачом, појасом и перјаницом, и пауновим пером на капи. Чланови, посебно по сеоским четама, који нису себи могли приуштити такву униформу на окупљања су долазили у народним ношњама. Сви соколи придржавали су се одређених правила о дисциплини у свакој прилици, док су вође у току оспособљавања за те дужности, поред гимнастичких подука, добијали и подуку о обавезама према отаџбини, братству и ближњима.
У марту 1929. године, на Скупштини Соколског друштва, изабран је Грађевински одбор за изградњу соколског дома. На земљишту испод Градине отпочела је изградња дома, која је завршена 1935. године. За његову градњу почетни капитал је приложио краљ Александар Карађорђевић, по завршетку Првог свјетског рата, чије је име и носио. Изградњу дома помагале су угледне Добојлије, посебно трговци, као и ученици Народне школе и Грађанске школе. Изградњом дома створени су знатно бољи услови за вјежбање, у дворани су повремено одржаване игранке и значајнији скупови, канцеларије су кориштене за окупљање управе, а иза дома саграђена је атлетска стаза и игралиште за мале спортове. Сала дома је и годинама након Другог свјетског рата служила за наставу физичког васпитања за ученике школа које нису имале своју салу, а развојем борилачких спортова то је постало мјесто окупљања младих који су стицали прва знања каратеа и других спортова. Игралиште и атлетска стаза годинама је било мјесто за игру дјеце и омладине, и тек изградњом нове зграде Основне школе “Народни хероји” простор за спорт преселио се на новоиграђени полигон школе.
Соколска активност изузетно је била присутна и у сеоским срединама. У Бушлетићу је соколску чету основао учитељ Бошко Бањанин, а на иницијативу сокола подигнут је и дом, 1935. године, који је прије неколико година реконструисан и поново заблистао својим сјајем. У Бољанићу је соколска чета основана 1929. године, а према неким изворима чета је постојала још 1919. године. И у овом мјесту, залагањем сокола уз помоћ дародаваца, 1938. године. изграђен је Соколски дом. Соколска организација у Кожухама основана је још 1912. године, а водили су је Милан Сексан и учитељ Ђуро Перенчевић, да би обнављањем чете након рата старјешина чете постао Милан Б. Марић, а начелник нараштајаца Захарије Жигић. У формирању и раду соколске чете у Осјечанима истицали су се Ђорђо Петровић и Маринко Гојковић, браћа Стеван и Милош Ботић. Соколске чете успјешно су дјеловале и у Какмужу, Доњој Пакленици, Великој и Малој Буковици… У Добоју је у оквиру друштва дјеловала и лимена глазба, организована су дружења и приредбе, помагано је сиромашнијим члановима.
Након Другог свјетског рата није обнављан рад соколске организације, а готово све соколске садржаје преузело је Друштво за тјелесно васпитање “Партизан”, које је своје сједиште имало у Соколском дому, а радило је готово на истим принципима као и соколско друштво; организовало слетове и атлетске митинге, да би каснијих година, јачањем колективних спортова, помало тај облик физичке културе био потискиван.
Како би бављење спортом имало одговарајуће мјесто у друштву, каснијих година формиран је Савез организација за физичку културу (СОФК). У оквиру овог Савеза представнике су имали сви спортски клубови, усаглашавани су програми дјеловања и договарани заједнички пројекти. Савез се бринуо и за рад струковних организација као што су фудбалски савези за поједине нивое такмичења, судијску организацију и друштва педагога физичке културе.
Почетком 1995. године, настављена је традиција обнављањем Српског соколског друштва, сада под именом “Свети Ђорђе”. За старјешину је изабран Новак Паравац, којем је старјешина Српског сокола Републике Српске, Мојсије Секуловић, предао и соколску заставу. Најважнији задатак био је формирање соколских чета, што је успјешно и учињено, а од тада добојски соколи су поновно организатори и учесници бројих спортских надметања.
(наставиће се)
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: Александар Томанић, ТВ Добој
Извор: РТВ Добој
