О првим зачецима описмењавања људи на ширем подручју око Добоја, писани трагови и документа указују да су још у 16. и 17. вијеку постојали центри за преписивање књига. Помињу се центри у манастиру Озрен и манастиру Липље. У току честих ратова, богомоље и цркве биле су угрожаване и пљачкане. Писмени свештеници и калуђери, обилазећи села ради вјерске службе, окупљали су групе младића и успут их обучавали писмености. Та пракса и традиција у неким крајевима задржала се и кроз 19. вијек од школованих учитеља у селима гдје није било школа.
Најстарије школе
Прве школе око Добоја, као и у другим крајевима, везане су за вјерска сједишта, за цркве и џамије, што је наслијеђе из средњега вијека. Отуда и појава да при зачецима модерног школства током 19. вијека свака од етничких групација оснива своје школе, које углавном похађају њени припадници.
О најстаријим школама на овом подручју, подаци указују на половину 19. вијека. У Добоју је забиљежено да је постојао сибијан мектеб (вјерска школа основног образовања). Предање памти малу дрвену грађевину, звана мектеб школа, у дворишту горње џамије.
Српску народну школу у Добоју основала је црквена општина, 1883. године, а помажу је и издржавају трговци и занатлије из Добоја и Тешња. Та прва школска зграда, грађена од дрвета, покривена шиндром, била је смјештена у порти старе цркве на Поповом Брду. Наставу је, 1897. године, похађало око 30 ученика, а 1903. године саграђена је нова школска зграда коју ће аустроугарски окупатори затворити почетком Првог свјетског рата.
Озбиљнији покрет оснивања школа у Босни осјетио се у 19. вијеку. Постоје записи о неколико сеоских школа око Добоја. Године 1852. постоји школа у Осјечанима, док нека предања говоре како је овдје школа радила у периоду 1830 – 1835. године. У једном запису стоји да је у Фочи постојала школа 1854. године. Држали су је фрањевачки свештеници који су 1868. године покренули иницијативу за изградњу нове школе.
Оснивање школе у Мајевцу везано је за свештеничку породицу Поповић из овога села. У Которском предања говоре о постојању једне школе коју су похађала дјеца млађег узраста, па је вјероватноћа да је то био мектеб. У Подновљу је предање запамтило постојање мале школске зграде уз стару цркву, 1870. године. Сви извори у којима се описују ове школе потврђују да су оне биле скромне и неусловне. Ђаци су сједили на патосу, на простртим асурама. Женска дјеца су само изузетно похађала школу.
Ново поглавље школства
Окупацијом Босне и Херцеговине, 1878. године, почиње ново поглавље у развоју школства. Старе конфесионалне школе постепено одумиру иако има примјера да су се неке одржале до првог свјетског рата. Отваране су државне или народне школе.
Према званичним документима Добој је, 1886. године, имао Народну школу, а нова школска зграда саграђена је 1890. године. Народна основна школа у селу Кожухе почиње са радом 1895. године.
Одлуком Земаљске владе, 1896. године, у Бољанићу је отворена Државна школа која обухвата полазнике из Сувог Поља, Текућице, Конопљишта, Карановца и Сочковца. Исте године отворена је Народна основна школа у Станарима. Народна основна школа у Мајевцу отворена је 1898. године, а 1903. године у Фочи. У селима Осредак, Горња Грапска, Шије и Уларице школе су почеле са радом 1911. године. Те године отворена је женска основна школа у Добоју. У вријеме трајања првог свјетског рата почеле су са радом Народне школе у Јоховцу и Трбуку.
У периоду између Првог и Другог свјетског рата, на подручју око Добоја 80 процената становништва било је неписмено. Непосредно пред Други свјетски рат постојало је само осамнаест четвероразредних основних школа и грађанска мјешовита школа трговачког смјера. Укупно је школовањем било обухваћено око двије хиљаде ученика са којима је радило тридесетак просвјетних радника. За вријеме Другог свјетског рата половина школског простора било је уништено, а инвентар и учила у потпуности.
Интезиван развој писмености
Послије Другог свјетског рата приступило се обнови постојећег и изградњи новог школског простора. Висок проценат неписменог становништва, ургентно намеће питање како то стање превазилазити. (Појам неписмен односи се на лица која се нису знала потписати). Зато се плански приступило у готово свим насељеним мјестима организовању такозваних „аналфабетских течајева“ гдје су полазници учени основном читању и писању. У срединама у којима су постојале основне школе организовани су течајеви основног образовања. Три године касније, 1968. године, статистички подаци говоре да је на добојској општини још увјек 68% становништва неписмено.
Десет година након рата основно образовање доживљава праву ренесансу. Приступа се програмираној и планској изградњи школских објеката. Пуно основно образовање дјеце постаје законска обавеза. На нивоу БиХ донесен је програм под називом „Хиљаду школа у БиХ“. Програмом су до детаља разрађене обавезе Републике, Општине и мјештана насеља у којима се гради школа. Реализацијом овога програма у Добоју су створени услови за рад шеснаест централних основних школа, тако да је, у школској 1974/75. години, било уписано око 16.000 ученика распоређених у 559 одјељења са којима је радило 550 учитеља, наставника и професора, чиме је обезбјеђено да практично ни једно насељено мјесто није без потпуне обухваћености дјеце пуним основним образовањем. У том периоду саграђено је 11 сала за физичко васпитање и 170 станова за просвјетне раднике.
Поред три основне школе у граду, на подручју општине Добој, 1992. године, радиле су осмогодишње школе у селима: Миљковац, Фоча, Јоховац, Грапска, Которско, Клокотница, Бријесница Велика, Рудничко Насеље, Станари, Осјечани, Подновље, Сјенина Ријека, Шеварлије, Мајевац и Буковица Велика. Четвероразредне школе биле су у селима: Матузићи, Буковица Мала, Миљковац, Липац, Пољице, Придјел Доњи, Костајница, Бријесница Мала, Сјенина, Поточани, Алибеговци, Прњавор Мали, Комарица, Станови, Грабовица, Кожухе, Уларице, Остружња Доња, Трњани, Мравићи, Суво Поље, Драгаловци, Љескове Воде, Текућица, Палежница Доња, Церовица, Цвртковци, Радња Доња, Чивчије Осјечанске, Јелањска, Брестово и Палежница Горња.
Због велике потребе за учитељским кадровима, двадесет свршених „малих матураната“ добојске Гимназије, 1948. године, усмјерено је у Учитељску школу у Дервенти: Агић Мухамед, Тешањка, Благојевић Живко, Осјечани, Четина Стипо, Буковац Врандук, Ђухерић Захид, Которско, Ђуричић Недељко, Осјечани, Галијашевић Смаил, Тешањка, Јовановић Богдан, Бушлетић, Какеш Мехмед, Клокотница, Которић Џ. Мустафа, Которић Ферхат и Которић З. Мустафа, Которско, Мишић Милан и Мишић Славко, Руданка, Николић Богдан, Липац, Омеровић Џемил, Маглај, Спахић Сефер, Которско, Стојановић Богдан, Бушлетић, Токмаковић Самија, Которско, Траванчић Нурија, Јелах и Вучић Мирјана, Теслић.
Дејтонским мировним споразумом један број насељених мјеста која су била у саставу општине Добој постају саставни дио Федерације БиХ: Станић Ријека, Клокотница, Бријесница Велика, Бријесница Мала, Лукавица Ријек, Мравићи, Матузићи, Алибеговци и Уларице са дијелом Макљеновца.
Насељена мјеста: дио Раковца, Брезици, Пакленица Горња, Пакленица Доња, Рјечица, Трбук, Осојница и Стријежевица, која су раније били у саставу општине Маглај, те Бољанић и Скиповац, који су припадали Грачаници, као и Зелиња, која је припадала Градачцу, улазе у састав општине Добој. Ако се овоме дода да је 2014. године формирана општина Станари чија су насељена мјеста чинила општину Добој, школско подручје општине Добој је драстично смањено.
Од некадашњих 18 пуних основних школа са подручним одјелењима, данас на подручју града Добоја ради девет централних основних школа: „Вук Стефановић Караџић“, „Свети Сава“ и „Доситеј Обрадовић“ у Добоју, те „Озрен“ Пакленица, „Петар Петровић Његош“ Бољанић, „Радоје Домановић“ Осјечани, „Милан Ракић“ Велика Буковица, „Петар Кочић“ Сјенина Ријека и „Ђура Јакшић“ Подновље.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
