Електрична енергија стигла је у Добој у периоду Краљевине Југославије, 1925. године. Изграђено је пар километара далековода и нисконапонска мрежа која је покривала само уже градско подручје. Струјом се напајало 250 домаћинстава, а у главним градским улицама постављене су прве градске свјетиљке. У руралном подручју није било електрифицирано ни једно домаћинство.
У периоду од 1945. до 1959. године, евидентиран је знатан напредак у електрификацији, тако да је на општини већ било изграђено 15 трафостаница, 32 километра далеководне мреже и 200 км нисконапонске мреже. У наредном периоду настављена је изградња електро енергетских објеката и далековода па је, 1971. године, електрификацијом обухваћено 85 одсто домаћинстава, са 103 трафостанице, преко 200 км далековода и 780 км нисконапонске мреже. Број мјерних мјеста порастао је на 15.000, а у граду је било 397 стубова уличне расвјете. Укупна потрошња електричне енергије, која је 1959. године износила 1,5 милиона киловат часова, порасла је 1970. године, на 19 милиона киловат часова.
Подручје града, односно бивше општине Добој, данас је покривено мрежом високонапонских и нисконапонских далековода. Електродистрибутивно предузеће „Електро Добој“, развило је савремену мрежу за снабдјевање потрошача електричном енергијом, преко система надземних и подземних инсталација и система трафостаница. Електрифицирана су у цјелости домаћинства града Добоја. Дужина високонапонске мреже је око 600, а нисконапонске око 2.000 километара. Освијетљене су градске и приградске улице, тргови, паркови, фонтане, споменици и друге јавне површине и објекти.
На потоку Криваја у Доњој Пакленици, извршен је захват воде, а цијевима се вода доводи до машинске кућице са цијевним турбинама, гдје се производи електрична енергија. Планирано је да се овакве мале хидроцентрале подигну на ријеци Босни, у захвату водотока од Добоја до Модриче. Поред економског ефекта, односно, производње електричне енергије, реализацијом овог пројекта било би уређено корито ријеке Босне, што би смањило могућност њеног изливања и плављења насеља дуж ријеке.
ТОПЛОВОДНА МРЕЖА
Систем загријавања стамбених и пословних зграда и привредних објеката у Добоју започео је свој развој 1972. године, градњом стамбених и пословних објеката са инсталацијама центарлног гријања. Упоредо су изграђене и котловнице по насељима и у саставу стамбено-пословних зграда. У то вријеме је у граду функционисало 17 независних котловница на које су прикључени новоизграђени стамбени објекти у Улици краља Петра I Карађорђевића, Ћупријској и Улици краља Драгутина. Котловнице су углавном користиле течно гориво мазут и угаљ.
У првој фази изграђена је централна градска котловница, 1976. године, у Ћупријској улици, уз солитер од 17 спратова, гдје и данас постоји димњак уз поменути објекат. Тада су дјелимично укинуте мале котловнице у стамбеним насељима као и дио индивидулних котловница код привредних субјеката и јавних установа.
Све до 1984. године, производила се топлотна енергија у централној котловници са четири котла инсталиасане снаге од 25 мегавата, а основни енергент је био мазут. Потрошња мазута је била 4.000 тона за једну гријну сезону. Из ове котловнице загријавано је око 1.850 станова.
Како је у периоду послије седамдесетих година кренула интензивна и планска градња станова, дошло је до ширење града па се указала потреба за загријавање нових објеката. Због тога је, 1980. године, урађена Студија топлификације града Добоја, која је предвиђала дислоцирање топлане ван града, бољу заштиту животне средине, повећање капацитета и промјену енергента; умјесто скупог мазута користио би се угаљ.
Изградња нове топлане, лоциране уз десну обалу ријеке Босне, у насељу Придјел, започета је 1983. године. Упоредо са градњом градске топлане изграђен је и магистрални вреловод дужине 3,64 километра. Градска топлана у Добоју пуштена је у рад 22. децембра 1984. године, и од тада се загријавање града врши са једног мјеста. Гасе се све котловнице,а основни енергент је угаљ из рудника лигнита у Станарима.
Како је инсталисани капацитет Градске топлане био 58 мегавата, планиран за рад у пуном капацитету на дужи периоду, сачињен је план топлификације града, како би се и старији објекти, који нису имали уграђену инсталацију, могли прикључити на централно гријање. Проведен је програм израде кућних инсталација у старим објектима који су грађени до 1965. године, како би се омогућило и њихово прикључење на даљинско гријање.
За дистрибуцију топлотне енергије изграђен је магистрални вреловод од топлане у Придјелу до града, те мрежа вреловода у граду, укупне дужине око десет километара. За дистрибуцију од вреловода до топлотних подстаница изграђена је мрежа топловода чија је укупна дужина 20 километара, а стално се повећава спровођењем плана топлификације на дијелове града који су на рубу урбаног градског подручја. У граду је смјештено 40 топловодних подстаница, из којих се загријава око 9.000 станова и кућа и 553 пословна субјекта.
Након ратних сукоба у БиХ деведесетих година, настављена је изградња стамбених насеља и објекаа колективног становања, па се јединствени систем загријавања и дистрибуције топлотне нергије морао прилагођавати захтјевима потрошача. Проширена је и продужена мрежа топловода, а прикључени су многи нови и стари објекти.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
