Након заостале турске царевине, аустроугарска царевина гради саобраћајну инфраструктуру првенствено за снабдјевање војске , а касније за транспорт природних ресурса. Градњом узане пруге од Паноније на сјеверу, према југу и Јадранском мору, долина ријеке Босне улази у мрежу европских комуникација. Добој постаје раскрсница комуникација које иду долином ријеке Усоре према Теслићу и долином ријеке Спрече према Тузли, а потом даље на исток према Србији. Тако Добој постаје најважнији и најпроточнији саобраћајни пункт на централном дијелу Балкана.
За непуних пет мјесеци градње, 12. фебруара 1879. године, пуштена је у саобраћај пруга Брод-Добој, затим за два мјесеца продужена до Жепча, а потом до Зенице. Пруга до Сарајева је завршена 1882. године. Пругу је градио предузеник Михаил Сагер.
Други правац узане пруге Добој-Тузла-Симин Хан је завршена 29. априла 1886. године, а 1897. године пуштена је у саобраћај и шумска пруга Усора- Прибинић.
Прве локомотиве су биле марке „Краус“ јачине од 20 до 60 коњских снага, са вагонима носивости до двије тоне. Касније, око 1880. године, уведене су локомотиве од 150 коњских снага и вагони носивости шест тона. Постојале су четири класе у путничком саобраћају. Прва класа је била најскупља и коштала осам хелера (хелер стоти дио круне) по једном километру. Друга класа је плаћана шест хелера , трећа четири и четврта класа само два хелера по километру. Четврта класа није имала клупа ни клозета , сједело се на поду.
У „Сарајевском листу“, из 1884. године, забиљежено је да је брзи воз из Добоја полазио у 11 часова и 45 минута, a у Сарајево стизао након 12 часова вожње. Воз истог ранга је, раздаљину од Добоја до Дервенте, дужине 45 километра, прелазио за четири часа. Са своје двије жељезничке станице, једном у граду Добоју и другом на Усори, Добој је већ у то вријеме постао важна жељезничка раскрсница. У непосредној близини жељезничке станице формирано је ново градско језгро са Конзорцијем хотелом, поштом , бројним угоститељским и трговачким радњама. Како би проширили градски трг, општинске власти су од добојских трговаца откупиле приватно земљиште.
Послије Првог свјетског рата наслијеђена је жељезничка и путна инфрструктура из периода Аустроугарске. Развој саобраћајне инфраструктуре је текао нешто спорије, али су забиљежени помаци. Изграђен је, 1940. године, нови мост на ријеци Босни, за пут и пругу Добој-Симин Хан, чији остаци и сада постоје.
Жељезничка пруга нормалног колосијека Шамац – Сарајево, изграђена је 1946. године, а осамдесетих година је изграђен други колосијек на дионици Добој-Зеница. Пруга је електрифицирана и опремљена за електронско праћење саобраћаја због чега је у Добоју формиран Институт за кибернетику саобраћаја. Први директор Института за кибернетику је био доктор техничких наука Симо Михић, дипломирани електро инжењер.
Добој је и данас велико жељезничко чвориште у којем се укрштају пруге и правци Добој-Тузла-Зворник и Добој-Бањалука-Нови Град. Добој је постао и остао град жељезничара.
У вријеме аустроугарске окупације постојала је жељезничка станица Добој која је и сада сачувана и постоји. Испред жељезничке станице је био станични трг. Данас је зграда жељезничке станице узане пруге претворена у стамбену зграду. Истовремено постојала је на подручју града и жељезничка станица узане пруге Усора, чији су објекти сада на истој локацији. Око ове станице је изграђено и насеље стамбених зграда за жељезничко особље.
Данашња Жељезничка станица на прузи нормалног колосијека, изграђена је 1957. године. Након адаптације и изградње наткривених перона и подземног пролаза до перона, добила је нови изглед усаглашен са европским стандардима. Објекат жељезничке станице је изграђен са свим садржајима за одвијање саобраћаја, са чекаоницама, рестораном, билетарницом, складиштем и зградом коначишта за особље у пролазу.
У периоду 1976. године, када је кренула интензивна изградња и развој грађевинарства, постоје подаци да је од укупне количине робе који је транспортован жељезницом 86 процената био намјењен за потребе грађевинарства. У том периоду кроз жељезнички чвор Добој је пролазила огромна количина роба из свих дијелова бивше нам државе Југославије. Путнички собраћај је такође био интензиван па је превоз и флуктација путника кроз град и жељезничку станицу Добој био у десетинама хиљада.
Жељезнички чвор у Добоју је представљао значајну инфраструктуру са веома великим прометом робе и путника. Подаци, који су прикупљену поводом 30 година од почетка борбе за ослобођење, показују да је број путника који годишње прођу кроз добојску станицу, у периоду од 1959. до 1970. године, прелазио цифру од два милиона. Превоз робе у овом периоду износио је од 500 хиљада до преко два милиона тона.
Подаци су преузети из публикације Скуштине општине Добој, која је објављена 1971. године, а прикупили су их и обрадили: Рудолф Јурић, Михајло Живковић, Вахдет Смаилбеговић , Невенка Лазић, Предраг Рајић, Јово Поповић, Мирко Ристић, Исмет Брадарић, Драго Гојковић, инж. Небојша Журжуловић и Марко Стокић. Неки од ових суграђана данас нису међу живима.
Жељезничка пруга нормалног колосијека Добој-Тузла је такође правац који се завршава у жељезничком чвору Добој. У 1991. години, пуштена је пруга у пуној дужини на линији Добој-Зворник, послије вишегодишње градње дионице од Тузле до Зворника.
Жељезничка пруга нормалног колосијек Добој-Бања Лука је такође значајан првац који повезује са правцем Загреб- Сплит као и са пругом Београд-Загреб кроз Славонију. Магистрални правац Шамац-Сарајево је, у периоду социјалистичке изградње, електрифициран, а затим је уведена контрола саобраћаја и изграђен центар за праћење и вођење жељезничког саобраћаја из једног мјеста.
Добој је и данас, као град у Републици Српској, остао раскрсница важних путних и жељезничких праваца Босне и Херцеговине. Из Добоја се возом и аутомобилом може стићи на све четири стране свијета. Жељезничка станица Добој је добила ново рухо извршена је реконструкција станичне зграде, изградња перона подземног пролаза до перона, перони су наткривени па је објекат жељезничке станице добио савремен изглед и опрему.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
