Турско освајање добојске трђаве имало је за њену варош битне посљедице и промјене. Дотадашња хришћанска посада није уживала повјерење Турака па је тврђаву напустила, а нормално и варош, јер су на њихово мјесто доведени турски стражари. За старо хришћанско становништво одређена је сусједна локација, која ће, по друштвеном статусу што им је у новој држави припадао (раја), добити име Рајчиновац. Они ће потом засновати и своје ново гробље на благој узвишици при крају данашње Видовданске улице. То гробље ће бити разорено послије Другог свјетског рата. У старој добојској вароши у вријеме 1512-1520. године, за султана Селима II, биће срушена хришћанска црква из 13. вијека, па на њеном мјесту саграђена џамија. То је прва исламска богомоља у добојској вароши.
Захваљујући истраживањима старих турских докумената, могуће је о тврђави Добој пружити изванредно занимљиве податке. Падом Босне, 1463. године, Турци нису запосјели подручје сјеверно од Врандука, већ су се ту задовољили стварањем једне марионетске босанске краљевине. Тек 1476. године, без борбе су добили и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа за 1468/9. годину, гдје су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године, – пописује се тимар (ситни феуд, мањи спахилук од 3.985 акчи) кнеза Јованиша, који је предао Добој, и тимар (2.555 акчи) Стјепана који је предао Добој.
Очито је да су ови људи били заповједници посаде на добојском граду – тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена марионетска босанска краљевина. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука, уз које је, према тимарском феудалном поретку, ишла и обавеза војне службе. Из тих историјскјих извора је и вијест о поправкама на добојској тврђави, у љето 1490. године. У врло кратком року (јер су границе царства тога тренутка биле на тврђави Добој) од 12. јуна до 31. јула вршене су обимне поправке тврђавских зидина. Радило је дневно по 1.500 људи, што обичних радника, што мајстора, а под вођством градитеља Ибрахима.
Међутим, није Ибрахим ударио темеље утврђењу изнад ријечног корита Босне, нити је он одређивао, попут визионара, изглед тврђаве што ће трајати вијековима. То је урадио око два вијека прије њега један други неимар, рођак Ибрахимов по занату, чије име није имало срећу да из таме вијекова стигне до свјетла наших дана. Дјело Ибрахимово, његов градитељски захват, састоји се у поправци и доградњи утврђења. Ово је крај 15. вијека, вријеме употребе топова велике разорне снаге које захтијева изградњу моћних и високих бедема. Ибрахим дограђује сјеверозападни штит – табију добојског града и по томе судећи, данас се може рећи да је познавао науку о грађевинарству свога времена, првенствено западноевропску одбрамбену архитектуру. Тако је миром од 1503. године, између Турске и Мађарске, који признаје „status quo ante“, Добој турска тврђава.
Шеснаестог октобра 1697. године, спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу према Сарајеву аустријски војсковођа Еуген Савојски, освануо је ненадано под Добојем. Тврђава се предала под условима уобичајеним за то вријеме: нејач (жене, дјеца, старци) одлазе гдје им је воља и односе своју имовину, а мушкарци затечени под оружјем предају се „на милост и немилост“. Добој ће аустријска војска задржати све до 3. августа 1700. године, када је по одредбама Карловачког мира враћен Турској. У јесен, 1717. године, аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету, тврђава није била освојена. Аустријски извори оцјењују да Добој броји око 50 кућа.
Половином 18. вијека у Добоју је средиште најмање капетаније у Босни. Колико се из историјских докумената може видјети, 18. вијек је Добоју донио знатан напредак. До краја вијека варош је израсла у типичну босанску касабу која, 1808. године, броји око 70 кућа. На почетку 18. вијека варош је добила бројно ново становништво. То су избјеглице из Мађарске, Војводине, Славоније које су турци изгубили Карловачким миром. Ова пресељавања су искључиво економске природе, због мањка земљорадничке радне снаге, током 18. и прве половине 19. вијека. Године 1851. тврђаву је напустила посљедња војна посада. Стари Добој је тако сишао са историјске позорнице. Турске власти нису тврђаву поправљале од краја 17. и почетка 18. вијека, па су бедеми и куле полако, али стално пропадале.
Доба аустроугарске владавине
За добојску варош велике промјене долазе при крају 19. вијека. Заосталу турску царевину са њеном источњачком идеологијом замјењују Аустро – Угарска, са концептима модерног привређивања. Градњом уске жељезничке пруге Панонија – Приморје, долина Босне улази у мрежу европских комуникација. Раскрсница код Добоја (Усором према Теслићу и Спречом према Тузли), постаје најважнији и најпроточнији саобраћајни пункт у БиХ. Врло брзо су саграђени по истим путним правцима и друмови покривени туцаним каменом. За Добој су посљедице биле изузетно значајне и далекосежне. Вијековима одржавана љуштура старе вароши је напрсла и насеље је кренуло у долину.
Прво је на сјевероисточној страни преко подручја Поповог Брда кућама испуњен простор до новосаграђене Српске православне цркве. Затим је градња кућа настављена до жељезничке пруге гдје је саграђена станица Добој. На овој новој раскрсници је остављен празан простор. То је други трг Добоја. Од њега је нова улица пробијена до жељезничке станице гдје је опет остављен празан простор, трг испред жељезничке станице, што је трећи трг Добоја. Иза тога је пробијена и улица која је ишла према новосаграђеном мосту на ријеци Босни, гдје су биле и коњичке касарне аустроугарског окупатора.
Други правац ширења текао је у југоисточном правцу према тада новосаграђеној жељезничкој станици Усора. Како није било домаћих стручних радника, досељени су странци па је за њих саграђена стамбена “колонија” са преко 30 кућа и та насеобина названа је Усора. Овдје су никле и друге радионице, углавном оних заната којих раније у нашим крајевима уопште није било. Коначно је 1892. године на овом подручју подигнута и омања фабрика шећера. До ње је “пробијена”, попречна комуникација која је названа Радничка улица, (данас Улица Синђелића), што најбоље показује и њено поријекло и намјену. Убрзо је ограђена и кућама чиме је, иако непотпуно, спојено ново насеље са Добојем.
Међутим, доласком аустријске власти у БиХ заводи се низ мјера које ће наићи на отпор цјелокупног становништва Босне и Херцеговине. Након сарајевског атентата, 1914. године, долази до масовног прогона свих оних који се нису солидарисали са новом влашћу. У самом Добоју је организован логор за интернирце. Током 1915. године, у вези са офанзивом аустријских и бугарских трупа на Србију, велики број Срба из источног дијела Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, нашао се у тешкој ситуацији. Наступајуће аустријске трупе су их све, без обзира на пол и године старости, упутиле у сабирни логор у Пљевљу, а одатле их транспортовали за Добој.
Логор у Добоју је био смјештен на десној обали ријеке Босне, у дрвеним баракама које су прије тога служиле као штале за обољеле и изнемогле коње. Интернирци су били смјештане по 800-1000 људи у једну логорску бараку без пећи, кревета, покривача па и сламе.
Kроз добојски логор, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године, прошло је око 45.000 особа оба пола, рачунајући и дјецу. Према званичним подацима логорских власти помрло је око 3.000 лица, а само за непун мјесец преко 600 дјеце. Ове бројке нису ни издалека резултат правог стања јер су логорске власти криле и уништавале трагове.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
