Na današnji dan rođen je legendarni Dražen Petrović, jedan od najboljih evropskih igrača svih vremena. Rođeni Šibenčanin preminuo je u tragičnoj automobilskoj nesreći 7. juna 1993. u Nemačkoj, ali njegova veličina zaslužuje da se priča iz godine u godinu.
Igrajući za Šibenku, Cibonu, Real Madrid, Portland i Nju Džersi, odnosno za jugoslovensku i hrvatsku reprezentaciju, ostavio je neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Da je danas živ, Dražen bi napunio 54 godine.
Za 29 godina života ostavio je bogato nasleđe, a ovo su neke od životnih lekcija kojih se pridržavao legendarni košarkaš.
Samopouzdanje
– Dajte mi 30 minuta i svakoj NBA ekipi ubaciću 20 koševa.
Inteligencija
– Možda Redži Miler smatra nekorektnim koliko sam poena postigao, a ne ono što sam pričao na terenu.
Realnost
– Niko nikad nije dobio sve utakmice. Što pre to shvatiš, biće ti lakše.
Marljivost
– Talenat sam cenio do 16. godine. Nakon toga, prionuo sam na težak rad.
Ludost
– Ako nekad nisam mogao na trening, istog trenutka bih se razboleo.
Strast
– Kada stojim, propadam. Teško mi je da to opišem nekome ko nikad nije osetio zvuk kada si sam u dvorani s loptom.
O košarci
– Košarka poseduje čistoću koja se lako prenosi u bilo koji jezik.
O Portlandu
– Portland ću pamtiti po kiši.
– Ljudi moji, biće čudo. Ne moramo da ih dobijemo, ali možemo se nosimo s njima. Neće nas zgaziti.
O sebi
– Da se ne bavim košarkom, bio bih mnogo povučenija osoba. Pre sam bio mnogo zatvoreniji. Pa i sad kada se utakmica završi, ne volim ići u gužvu s mnogo ljudi.
O zvezdama
-Obavezno pročitam šta mi predviđaju zvezde, mada smatram da sve zavisi od mene. Većinu stvari čovek ipak sam može držati pod kontrolom.
- O Šibeniku
– Ako je istina da se prva ljubav nikad ne zaboravlja, onda je Šibenik ostao u meni od prvih dana. Tamo je sve počelo, mada sam emocije često gurao u stranu. Nikad, zapravo, nisam imao dovoljno vremena. Šibenik je odredio moju karijeru i pokazao mi put. Nadam se da će razumeti… za ono što želim od košarke, moram ići dalje. Moram zatvoriti jedan krug, da bih otvorio drugi.
Nepopustljivost
– Šest ili sedam ujutro, nije važno. Uveče bih uzeo ključ, otvorio vrata dvorane i trenirao. Čistačice i ja. One bi radile svoje, ja svoje. Nikad nisam propustio jutarnji trening. Nikad. Uzmem loptu, ubacim 500 ili više. Postavim stolice i driblam. I tako satima. I uživam.
O sporednoj ulozi
– Za mladog igrača nema ništa opasnije od sedenja na klupi. Uvek sam provodio daleko više vremena u igri nego na klupi. To je srećna strana moje karijere. Nikakav trening ne može nadomestiti ono što se stekne stalnim igranjem.
O bivšoj državi nakon ukradene titule
– U Novi sad ne idem, pa i da svi odlučite da idete. Svoju zlatnu medalju nikome ne dam. Što se mene tiče, mi smo prvaci.
O odlasku
– Nije bilo lako napustiti Šibenik. Hiljadu razloga, ali nisam imao pravo slediti svoje emocije. Morao sam krenuti stazom košarkaškog instinkta.
O sazrevanju
– Igrajući košarku i putujući verovatno sazrevam pre vremena. Čini mi se da sam ozbiljniji nego moji vršnjaci.
O bratu
– Da je Aco igrao fudbal, i ja bih. Da je vaterpolo, ja bih isto.
O suparnicima
– Kad izađeš na igralište, važno je da nikome ne popustiš. Igrači sve čine da jedan drugoga dekoncentrišu. Ako se povučeš i ne uzvratiš, posao im je uspio. Ja im automatski odgovorim, pa im se to ne sviđa.
O pravoj mjeri
– Ne mogu da igram ako nisam na rubu incidenta, ali incident neću nikad napraviti.
O majci
– Što se čudite što je ona na svakoj utakmici? Zar majci nije mesto uz svoju decu? Ona je naša hrid koja prima i od koje se odbijaju najveći problemi.
O novcu
– Oni koji egzistencijalna pitanja reše pre nego što bilo šta postignu u životu, na kraju redovno loše prođu.
O Zagrebu
– Prevagnula su tri razloga: studije prava, izazov u Kupu šampiona i želja da igram sa bratom.
O školi
– Upisao sam se i studije će mi biti u prvom planu. Ne želim da razočaram oca kojem je najvažnija škola.
O Ciboni
– Svi su me tražili, cela liga. Ali, od prvog dana za mene je postojala samo Cibona.
O nemilosrdnosti (Šibenci na prvoj utakmici ubacio 56 koševa)
– Ne, nije mi teško. Uspomene su uspomene. Ljubav je ljubav, ali na terenu nikoga ne poznajem. Daću im opet ako budem mogao.
O lopti
– Lopta, čoveče. Uvek ju nosim u autu. Kad mi dođe, odem u dvoranu i ispucam 100, 200 ili 500.
O odgovornosti
– Ovo je posao u kojem nemaš pravo na loš dan. Više od svega osećam obavezu prema navijačima. Moraš vratiti njihovu ljubav. Igram za njih, a istovremeno za klub i sebe.
Osećaj
– Nikad se nisam trudio, moja igra nije patila od zbrajanja. To mi je bilo tako logično. Nisam nameravao, jednostavno, znao sam.
Moć ponavljanja
– Moramo ponoviti naslov prvaka Evrope. Samo se tako pamte velike ekipe i veliki pobednici.
O budućnosti
– U NBA ću ići sa 24 ili 25 godina, u naponu snage. Ako me zdravlje posluži, igraću do 35 godine. Zatim bih otvorio advokatsku kancelariju.
O porazima
– Ne možeš da utičeš. Zašto bih se više živcirao? Moraš što pre da zaboraviš da nećeš dobiti sve utakmice. Plakanje za jednim porazom, ma kako bolan bio, samo će usporiti karijeru. Ako si čist pred sobom, ako znaš da si učinio sve za pobedu, najbolje je – zaboravi. Zaboravi odmah.
O NBA
– Amerika me strašno privlači. Tamo se igra košarka kakvu volim. Nema foliranja. Igra čovek protiv čoveka, jedan na jedan. Ako na svakoj mogu postići 40 poena, onda to nije ono pravo. To nije ono što želim.
O snazi
– U Portlandu sam u prvim danima na treninzima igrao protiv Klajda Drekslera. Nisam se mogao snaći. Ja bih njemu dao koš, dva, on meni 20. Pitao sam se što ja tu radim, jesam li pogrešio što sam otišao iz Evrope. A onda sam shvatio. Bez snage si niko i ništa. Ne stigneš ni da pomisliš na šut, već su ti na ruci, ramenu, leđima. Da sam toliko trenirao u Šibenci ili Ciboni, koliko sam radio kad sam došao u NBA, bio bih 30 posto bolji igrač.
O podršci i o nerazumevanju
– Klajd je fantastičan. Osećam da mi veruje. Porter je druga priča. Nemam ništa protiv Terija, ali imam osećaj da on ima nešto protiv mene. Ne može da stoji na nogama, a ipak igra. Ne želi da ispusti startnu poziciju. Ni mrtav mi neće dati priliku. Dobro zna da bih je iskoristio.
O tuzi
– Strašno, oni se vesele i pobeđuju. Ja samo sedim. Ne mogu se ni radovati.
Alternativa
– Ako ne mogu da igram u Portlandu, mogu negde drugde.
O Riku Adelmanu (trener Portlanda)
– Rik mi nikad nije prigovarao. Bio je zadovoljan mojim radom i odnosom prema košarci. Nikad mi nije objasnio zašto ne igram, iako je znao, morao je znati, koliko mogu i koliko vredim.
O želji
– Više nemamo što da kažemo. Ni Adelman meni, ni ja njemu. Moram da odem da bih dokazao koliko vredim. Nikad u karijeri nisam sedio na klupi. Neću ni u Portlandu. Pa makar bili šampioni. Ako moram da odem u najslabiju ekipu, idem. Ovaj put samo s igračkim garancijama.
O Amerikancima
– Oni su odlični, sjajni, ali nisu vanzemaljci.
Odlučnost
– Ostaću u Netsima jedino ako klub namerava da stvori tim koja će se boriti za naslov prvaka.
O Evropljanima
– Ako sam nešto naučio u NBA, onda sam naučio da držim do sebe. Niko me neće udarati. Imam svoje ime i prezime. Nisam prolaznik. Znam da se nekima to ne sviđa, ali moraju to da prihvate, ma kako ih to činilo nesrećnima. Ima mesta za Evropljane, nikako samo u epizodnim ulogama.
O različitosti između kontinenata
– U NBA su pravila jasno određena. Dok pobeđuješ, euforija. Kad gubiš, svaki na svoju stranu. Kućne prijatelje zaboravite. NBA je pre svega – ili jedino – posao.
O Ol-staru
– Kako igram, tamo mi je definitivno mesto. Ako kriterijum bude igra, a ne nešto drugo. Ali, ako i ne odigram tu utakmicu, dokazao sam i sebi i drugima, da sam im ravan.
O Čaku Dejliju (selektoru “drim tima” i treneru u Netsima)
– Dao mi je maksimalnu slobodu u igri, verovao mi je. Slično je i sa saigračima, više me traže. Imam i bolji tretman kod sudija. Postavio sam standarde koji se očigledno cene.
O Divcu nakon slučaja zastava
– Igrali smo dve utakmice sa Lejkersima i obe pobedili. Nas dvojica nismo razgovarali, niti se pozdravili. Okrenuli smo glave jedan od drugoga tako da je sve prošlo bez kontakta. On se jasno izjasnio i koliko znam, dosta je pomogao svojima.
O Hrvatskoj
– U ranijim selekcijama bivše Jugoslavije, Hrvatska je imala svoje igrače zaslužne za 70 ili 80 posto u svim velikim medaljama.
O skromnosti
– Kod nas je svako kapetan. Pogledajte petorku. Kukoč, Rađa, Stojko… Šta će njima kapetan? Kapetansku ulogu shvatam tako da je jedino što to znači da u svakom pogledu i u svakom trenutku budem primjer. Uvek na najvišem nivou.
Najveća ljubav
– Košarka je moj život. Nikad neću prestati voleti košarku.
