Непосредно након ослобођења, у Добоју је, поред Санитарно-епидемиолошке станице, постојала и Градска и Среска амбуланта са два љекара, једном медицинском сестром, једним зубаром, једним зубним техничаром, једним апотекаром и шест болничара. Уз постојање ова три организациона облика пружања здравствене заштите, већ 1950. године, долази до формирања и почетка рада Антитуберкулозног диспанзера који ће, 1956. године, прерасти у Срески антитуберкулозни диспанзер.
Био је то период у коме су спроведене масовне акције на сузбијању и искорјењивању разних болести које су имале епидемијске размјере као посљедица рата. Познате су из тог времена велике епидемије пјегавца, рекурса, маларије и надалеко позната епидемија ендемског луеса.
Одлуком Градског народног одбора Добој, 1953. године, основан је Дом народног здравља и смјештен у новоизграђену монтажну приземну зграду у Улици Младена Стојановића, па је истом одлуком престала са радом дотадашња Среска и Градска амбуланта, а особље је преузео новоформирани Дом народног здравља.
У свом саставу дом је имао Службу опште медицине са двије пријеподневне амбуланте и једном поподневном, Станицу хитне помоћи, Лабораторију, Хигијеснко епидемиолошку службу, Зубну амбуланту са радом у двије смјене на нивоу зубара и Зуботехничку лабораторију. Рад се одвијао у смјенама. У пријеподневној смјени радиле су двије амбуланте опште медицине за пензионере и чланове породица, а у поподневној смјени рад се одвијао у амбуланти за осигурана лица. Диспанзер за дјецу радио је на нивоу љекара опште праксе уз рад Савјетовалишта за здраву дјецу, два пута седмично, на нивоу педијатра ангажованог из Опште болнице Добој. Завршетком специјализације из области педијатрије, др Зоран Јањушевић и др Божидар Лаушевић преузимају рад у Диспанзеру за дјецу.
Крајем педесетих година почео је са радом и Диспанзер за жене, два пута седмично, на нивоу специјалисте гинеколога из Опште болнице Добој.
Рад у теренским амбулантама одвијао се повременим изласцима два пута седмично на нивоу љекара опште праксе, што је одговарало ондашњим потребама у здравствној заштити становништва општинског подручја. Већину радника у теренским амбулантама представљали су болничари, а амбулнате Грапска, Осјечани и Здравствена станица Станари, имале су и бабице.
Дом је у свом саставу имао и Хигијснско епидемиолошку службу на нивоу медицинских и санитарних техничара, ради провођења обавезних имунизација, санације епидемиолошких жаришта те превентивних акција на санацији и каптажи изворишта воде, контроле водоопскрбних објеката и акција у школама на сузбијању вашљивости и сврба. Лабораторија је радила на нивоу лабораторијског техничара, а дуго времена ову дужност обаљао је виши лабораторијски техничар Драго Поповић.
Зубоздравствена дјелатност одвијала се на нивоу зубара у двосмјенском раду. Возни парк био је оскудан, али је дежурство у Станици хитне помоћи обезбјеђивано 24 часа.
С лијева на десно стоје: Деса Ђурђевић, Смиља Сексан, Елеонора Рихарад, Фуад Хрњадовић, др Јосип Рап, Драго Поповић, Катица Хол, др Марин Барада, Хиба Салчиновић, Ленка Радоја, НН, Стојан Јовановић
Чуче: Милка Станојевић, Зора Остојић, Милица Зорић, Милка Поповић, Зафера Летић и НН
Дом здравља за многе докторе медицине тога времена био је незаобилазна прва линија радног ангажовања да би касније своје знање усавршавали путем специјализације. Тако су овдје, у то вријеме прве кораке свог љекарског стажа направили, касније познати стручњаци у разним областима медицине: др Јусуф Кочо, др Ивица Жерјав, др Славко Максимовић, др Сташа Стојановић, др Перо Средановић, др Живко Крунић, др Љиљана Вајдић, др Жељко Штенгер, др Радослав Боцић, др Рефик Шећербеговић, др Радослав Буквић, др Асим Халиловић, др Обрад Филиповић, др Реуф Хускић и многи други.
Даљи друштвени и материјални развој цјелокупне друштвене заједнице погодовао је различитим облицима организације здравствене службе на подручју дјеловања Дома здравља. Тако је, 1956. године, формирана Здравствена станица у Јоховцу са сталним љекаром и пратећим особљем, покривајући подручје тадашње општине Јоховац, у чијем саставу су биле и амбуланте Которско, Мајевац и Подновље, затим, предузетна амбуланта у Руднику кречњака у Шеварлијама. У Творници компресора „Трудбеник“ формира се, 1957. године, предузетна амбуланта коју води др Жељко Штенгер, да би се, 1958. године, формирала Здравствена станица у Станарима за потребе тадашње општине Станари и Рудника лигнита Станари. Станица је имала и зубарску ординацију као и стан за љекара.
Укидањем општина Подновље, Јоховац, Станари и Осјечани, цијело ово подручје се интегрише у општину Добој па тако, од 1959. године, Дом здравља јединствено дјелује на цјелокупном подручју сада јединствене општине Добој. Дјечији диспанзер водили су др Божидар Лаушевић и др Зоран Јањушевић. Отворен је заједно са Диспанзером за жене, 1956. године, у приземљу зграде Жељезничке станице узаног колосјека. Школски диспанзер у оквиру Дома здравља, отворен је 1961. године, и њим је руководио др Живко Крунић.
У периоду од 1956. до 1962. године, дјеловале су и амбуланте у Осјечанима, Сувом Пољу, Бријесници, Которском, Сјенини Ријеци, Фочи и Подновљу, те здравствена станица у Станарима.
Оснивањем Антитуберкулозног диспанзера, 1950. године, почео је организован рад на откривању и спречавању туберкулозе. До тада, становништво овог краја лијечено је у Тузли и Бањој Луци. Укидањем срезова, 1961. године, Срески антитуберкулозни диспанзер се интегрише са Домом здравља.
У новоформираном Дому народног здравља за управника је именован др Јосип Рап, од 1953. до 1960. године, када је изабран за савјетника у Комуналном заводу за социјално осигурање Добој.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: rtvdoboj.org
Извор: РТВ Добој
