ДОБОЈ: Ловство кроз вијекове VII: Развој ловства у Добоју (ФОТО)

Ловачко удружење у Добоју основано је 1945. године, а до 1950. године носило је назив „Чапља“ .Име је добило по називу шуме изнад мјеста Которско. Прије оснивања десетак ловаца из Добоја ловило је у саставу Ловачког друштва Грачаница. Према писаним документима до којих смо успјели доћи, видљиво је да је у вријеме оснивања, 1945. године, у Добоју било активно само 11 ловаца, а прво друштво су основали: Војо Вуковић, који је био и први предсједник, те Никола Краљевић, Емин Харлаковић, Фрањо Хмура и Фрањо Мајетић.

Године 1950. у Добоју је основано Ловачко друштво „Преслица“, и под тим именом је дјеловало све до посљедњег рата у БиХ. У то вријеме дјеловала су посебно ловачка друштва у Осјечанима и у Подновљу, која су престала са радом гашењем тадашњих општина и припајањем општини Добој. Та 1950. година занимљива је и по томе што се тада први пута почела ловити висока дивљач, прије свега срнећа дивљач коју су имали право одстријелити само заслужни ловци са посебним одобрењем. Ловци тада нису посједовали ловачке карабине него су их на реверс посуђивали од милиције. У сачуваним писаним документима стоји да је првог срнадаћа одстријелио Војо Вуковић, 1950. године, са погоном и керовима на Бецњу, садашњи ловни ревир Требава.

Сви тадашњи ловци морали су, 1952. године, полагати ловачки испит, а према сачуваним евиденцијама, до 1961. године, добојско друштво бројало је свега стотину ловаца.

У почетку се ловило појединачно и сваки дан у вријеме ловне сезоне која је трајала од 1. октобра до 15. јануара наредне године. Углавном се ловио зец и лисица, а фазана у ловишту уопште није било. Први фазан одстријељен је на дрвету, 1955. године, а ловци су се питали „каква је то шарена птица“.

За 1955. годину везано је и оснивање фазанерије. У Почетку су се фазански пилићи производили на примитиван начин. Јаја су сакупљана од фазанских кока и предавана тадашњим ловцима који су имали задатак да произведу одређен број фазанских пилића под квочкама домаћих кокошки.

Најстарији сачувани писани документ добојских ловаца је ловно-привредна основа из 1957. године из које се види да је ловиште тадашњег Ловачког друштва „Преслица“ чинила територија општине Добој, а сама организација ловства била је врло слична данашњој.

Сјећања Богдана Девића

Други свјетски рат разорио је све па и ловачка удружења. Југославија још није ни капитулирала, а усташе већ 10. априла проглашавају НДХ, а по капитулацији Југославије Хитлер их награђује цјелокупном БиХ, плус и са Санџаком.

Није прошло ни двадесет дана од проглашења те марионетске државе, Србима је одузето сво ловачко па и друго оружје, а убрзо је подигнут и устанак па тако нико није имао ни времена ни услова за лов. У току рата све војске залазиле су у свачија села и градове, па ни остале двије нације нису могле уживати у лову. Не може се рећи да и у току рата није било лова, било га је итекако. Људи су ловили карабинима срнећу дивљач, па и зечеве у дубоком снијегу па је по зваршетку рата била десеткована већина дивљачи, а нарочито срнећа.

По зваршетку рата све је кренуло у обнову па и ловачка удружења, али је било тешко долазити до оружја. Код нас га нико није производио, а са друге стране није ни увожено. Нешто старији ловци некако су дошли до својих предратних пушака и тако кренули у формирање Ловачког удружења.

Године 1954. године у чланству је било мање од стотину ловаца. Површина ловишта је била око 65.000 хектара.

-Оно што могу да констатујем је да сам припадао срећној генерацији ловаца. Ловна сезона је отварана  1. октобра, а затварана 15. јануара. Ловило се сваки дан, тако да сам могао доћи са посла узети ловачког кера и отићи у лов. Тада није постојало ограничење одстрела нити обавеза групног лова, причао је Богдан Девић.

Послије другог свјетског рата, зеца је било у невјероватном броју, а фазане смо доносили из Славоније, а брзо је њихова бројност порасла јер нису у почетку привлачили пажњу ловаца. Срнеће дивљачи је било у веома малом броју, па је требало дуго чекати да је буде за одстрел. Дозволе су добијали само истакнути ловци, а мишљења је давала управа за оне за које су они сматрали да треба да добије дозволу.

Како је вријеме одмицало, чланство у удружењу је повећавано, тако су су и ловни дани смањивани али и површина ловишта. Онда је лов био сведен на три дана у седмици и то уторак, четвртак и недјеља, а мало касније само сриједа и недјеља, да би на крају то била само недјеља и државни празници.

До шесдесетих година није био делегатски систем, скупштину су сачињавали сви чланови и на њој су се бирали сви остали органи.

-Дивља свиња и вук су код нас увијек били у пролазу, мало долазили, мало одлазили, истиче Девић.

Када је у питању кинологија, она је послије рата била скоро незаступљена. Имали смо једног кинолога др Обрадовића који је живио и радио у Мостару, а био је већ у осмој деценији живота. Ловачки пси у то вријеме су углавном били посавски гоничи и балкански гоничи, а ријетко су се могле видјети друге пасмине.

-Ловачке новине смо добијали редовно на кућну адресу, а издавао их је Ловачки савез Босне и Херцеговине. Друштво је напредовало док су предсјдници били Војо Вуковић и Нурија Смаилбеговић, а касније под руководством Које Јотића и Митра Митровића друштво је некако теже радило, а све губитке смо надомјестили повећањем чланарине, закључио је Девић.

(Наставиће се)

Фото: проф. Војо Стјепановић

Пише: проф. Војо Стјепановић

РТВ Добој