Основна школа “Петар Петровић Његош“ у Бољанићу постоји више од 120 година. До 1885. године у Бољанићу је радила „Црквена основна школа“, а од тада мијења називе: „Српска основна школа“, па „Народна основна школа“, потом „Државна основна школа“. Током Другог свјетског рата биће то „Пучка основна школа“. Од 1945. до 1958. године школа носи назив „Основна школа Бољанић“. Те године прераста у осмогодишњу школу и добија име „Маринко Нешковић Грабљо“, по партизанском борцу из Конопљишта. Назив „Петар Петровић Његош“ носи од 1992. године.
За вријеме Аустроугарске монархије у Бољанићу је, 1895. одине, започета, а сљесеће године завршена, градња школске зграде са двије учионице и становима за учитеље, на спрату. Програмом министарства просвете „Хиљаду школа у БиХ“, Бољанић ће, 1982. године, добити нови школски објекат који је и данас у функцији. Поводом стогодишњице постојања и рада ове васпитно-образовне установе у Бољанићу, 1999. године штампана је пригодна монографија.
Од њеног оснивања до 1955. године, школом су руководили управитељи постављени од стране школских власти: Милош Крестић, Никола Илић, Васо Петровић, Даринка Петровић, Иван Краљевић, Спасоје Тодић, Бранко Вајић, Михајло Ђедовић, Ибрахим Грчић, Александра Бабић, и Радиша Бабић. Школске 1971/72. године за директора је именован Радиша Бабић, затим слиједе: Стојан Неоричић, Нада Јокановић, Милош Трифковић, Душан Петровић, Бранислав Димитријевић и Ненад Микић.
Школске 1972/73. године, школа је издала збирку дјечијих радова „На прагу поезије“, а годину дана касније школа издаје први број школског листа „Полет“, који и данас постоји и опстаје упркос свим савременим медијима.
У саставу ове школе раде двије петоразредне школе у Текућици и Сувом Пољу.
Основна школа у Осјечанима почела је са радом 1852. године. До 1861. године, у школи је радио учитељ Данило Благојевић, који је дошао из манастира Озрен.
Записано је да је, 1883. године, из Словеније дошао извјесни учитељ Гртица. Послије њега дужност учитеља обавља Ристо Дујковић, који по занимању није био учитељ , али је тај посао обављао као образованији човјек у селу. За вријеме аустро-угарске окупације школа је имала статус „Српске аутономне школе“.
Због оштећења насталог у пожару, 1911. године, школа је срушена па се настава није одвијала све до 1913. године, када су мјештани на истом мјесту изградили нову школску зграду са једном учионицом и учитељским станом.
Учитељи старе школе, не само да су ширили писменост, него су ударали темеље опште културе, подучавајући становништво савременијим облицима живљења на селу. За образовање жена у обављању кућних послова и васпитања дјеце у Осјечанима је, 1935. године, организован домаћински течај, у згради Марка Симића званог Шамун. Старије генерације из тог времена помињу учитеља Карла Храбача, који је био више од учитеља, изузетан протагониста који је оставио дубок траг свога напредног дјеловања, а чије се идеје у том крају и данас баштине. У овај крај дошао је 1934. године из Хрватске, а Осјечане је напустио пред Други свјетски рат.
Становници Осјечана, Кожуха, Осјечанских Чивчија, Церова Гаја и Брђана, 1954. године, започињу изградњу нове школске зграде за рад пуне осмогодишње школе. Године 1956. добила је статус шестогодишње школе, а пуна осмогодишња школа у новој згради почиње са радом 1959. године. Тада школа добија назив “Чедомир Јаћимовић“ Осјечани, да би 1993. године била преименована у Основну школу „Радоје Домановић“ Осјечани Горњи.
Статус централе основне школе са подручним школама у Кожухама, Осјечанским Чивчијама, Брђанима и Адарима, стекла је 1962. године са укупно 720 ученика и 22 просвјетна радника. Данас овој школи припадају подручне школе у Кожухама, Осјечанским Чивчијама и Бушлетићу.
Први директор и утемељивач ове школе био је учитељ Богдан Николић. Након Николића директорску функцију су обављали: Милорад Гојковић, Здравко Васић, Стаменко Пајовић, Милутин Стевановић и Саша Живановић.
Из школских клупа подручне школе у Кожухама, у Другом свјетском рату израсла су два народна хероја – Милош Купрес и Иван Марковић Ирац.
Данас је то модерно опремљена школа са потребним кабинетима и школским училима. Школа располаже најмодернијом спортском халом олимпијског стандарда те полигоном са асвалтном подлогом, за кошарку, одбојку, рукомет и тенис.
У сјеверном дијелу општине Добој, на јужним падинама Вучијака, смјештена су насељена мјеста Подновље, Глоговица, Божинци, Мајевац, Трњани и Ритешић.
Предања казују да је на овом подручју почела са радом прва школа 1870. године у Подновљу. Наставу је изводио учитељ који је долазио из Модриче. Школа је радила у неусловној сеоској кући. Касније, упоредо са изградњом сеоске цркве у Подновљу је саграђена нова зграда за потребе школе.
У Мајевцу, школа је почела са радом 1898. године. Њен рад везан је за свештеничку породицу Поповић. Практично на подручју општине Добој у овим селима до 1955. године није постојала ни једна пуна основна школа са осам разреда. У периоду између 1955. и 1960. године саграђене су пуне осмогодишње школе у Јоховцу, Осјечанима и Станарима. Ученици са овога подручја више разреде основне школе похађали су у Осјечанима и Јоховцу, истина мали број из имућнијих породица, као ђаци пјешаци и возари.
У Подновљу је, 1963. године, саграђена нова школска зграда чиме су створени услови за обухват дјеце пуним основним образовањем. Школа је носила назив „Моша Пијаде“.
Повећан број ученика на овом подручју условио је отварање пуне основне школе и у Мајевцу. За рад школе преуређен је задружни дом. Школа је носила назив „Владо Шупут“ Мајевац. Овим су сва дјеца била обухваћена осмогодишњим образовањем.
Године 1977, ради смањеног броја ученика, Основна школа у Мајевцу припаја се Основној школи „Моша Пијаде“ Подновље са четвероразредним школама у Трњанима Горњим, Горњем Мајевцу и Ритешићу. У току рата 1992 – 1995. године, школа у Подновљу повремено је прекидала рад. Њене зграде су кориштене за смјештај становништва избјеглог са ратом захваћених подручја.
Одлуком Скупштине општине Добој, 1993. године, школа добива нови назив Основна школа „Ђура Јакшић“ Подновље, са обавезом да прихвати дјецу Подновља, Глоговице, Доњи Божинци, Мајевац, Трњани, Ритешић, Буковац и дијела Дугог Поља.
У току је градња новог школског објекта, која се, углавном, финансира средствима Буџета града Добоја.
Прво образовање и васпитање на овим подручјима почело је 1919. године, у старом објекту школе Велика Буковица. Садашњи објекат Основнe школe „Милан Ракић“ у Великој Буковици, саграђен је 1976. године, а тада се школа звала „Радоје Томанић“ Руданка. Поред централне школе у Великој Буковици, у саставу школе ради и пет подручних школа: Љескове Воде, Грабовица, Станови, Мали Прњавор и Которско.
Школа посједује фискултурну салу и спортске полигоне у подручним одјељењима. Заједничка акција родитеља, школе и локалне заједнице, постављена је расвјета у школском дворишту и спортском полигону. У централној школи је обновљен равни кров, oсвјежена фасаду школе, убачена комплет ПВЦ столарија, донирана су четири кабинета намјештаја, дидактичка опрема за поједине кабинете, саниран је санитарни чвор у ПО Которско, као и помоћни објекти за складиштење огрева у подручним школама. Директори који су руководили школом у Великој Буковици: Ибрахим Бешлагић, Љубомир Згоњанин, Јуре Матић, Драго Кузмић, Душан Митровић, Марко Кузмић и Душко Лукић.
На подручју дијела Требаве које данас припада граду Добоју, обухват дјеце пуним основним образовањем покривају основне школе „Радоје Домановић“ Осјечани и „Петар Кочић“ Сјенина Ријека. Подручје Основне школе Сјенина Ријека чине насељена мјеста: Сјенина, Сјенина Ријека, Палежница Доња, Палежница Горња, Скиповац, Зелиња и Порјечје.
Историјски подаци указују да је на овом дијелу Требаве најстарија школа била у Зелињи, док су остале школе новијег датума. Пуна основна школа у Сјенини Ријеци основана је Одлуком Народног одбора општине Добој, 18. августа 1961. године. До тада је један број ученика са овог подручја више разреде похађао у школи Осјечани. У прве двије школске године ова школа није радила пуним капацитетом, да би у школској 1962/63. години, организовала наставу и у вишим разредима. Садашњи назив школе је добила 1962. године, по великом српском приповједачу и трибуну Петру Кочићу.
Избијањем ратних сукоба у БиХ, ова школа доживљава највеће промјене, од свих школа на општини Добој. У мају, 1992. године, школа престаје са радом. Један број ученика од првог до четвртог разреда наставља похађати наставу у Горњој Палежници, а од петог до осмог разреда у Осјечанима.
У току рата школа је била у потпуности девастирана, а помоћни објекти срушени. Непосредно послије рата сви објекти су обновљени и стављени у функцију, захваљујући органима власти општине Добој и донаторима, уз свесрдо ангажовање мјештана овог села. Оспособљени су и станови за просвјетне раднике, чиме су у потпуности обезбијеђени услови за нормалан рад.
Од оснивања школом су руководили: Марија Сакић, Реуф Хидић, Ђорђо Јовић, Јован Лековић, Фикрет Хусаковић, Спасоје Тодоровић, Милица Лековић и Мевлида Дервишефендић.
Данас ова школа функционише као централна школа са подручним одјељењима у Сјенини, Горњој и Доњој Палежници и Зелињи. Структуру ученика, наставника и осталог особља углавном чине припадници српског и бошњачког народа.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
