Кроз ово поглавље представљен је развој добојске привреде кроз пет временских периода: турска владавина, аустроугарска окупација, Краљевина Југославија, СФР Југославија и самостална БиХ – Република Српска. У овим периодима, са технолошког аспекта, привреда је била у многоме различита; од екстензивне пољопривере у турско доба, преко почетака ране индустријализације за вријеме Аустроугарске, те појаве првих индустријских фирми, интезивне пољопривредне производње и услуга у периду Краљевине Југославије, до интензивне индустријализације у периду СФРЈ и информатичког друштва, односно прве појаве елемената постиндустријског друштва од настанка Републике Српске.
Привреда у доба турске управе
У средњевјековној Босни, а касније за турске владавине, привређивање се сводило на пољопривреду у ширем смислу, кућну радиност, а касније и занатство као дио градске привреде, које ће се за вријеме турске управе развијати увођењем нових заната.
Најбољи примјер је саобраћај и занатство. Док је коњ кроз историју био главно, па готово и једино превозно средство, за његово опремање, посебно за потребе коњице у војскама, радио је велики број занатлија, као што су: кожари, седлари, ременари, ковачи, самарџије и други, а за потребе коњаника занатлије које су производиле штитове, кациге и другу опрему.
Грађевинарство је дјелатност којом се људи баве, како народ каже, “од памтивијека“. Његов нераздвојни дио је производња грађевинских материјала. Према сачуваним записима, 1876. године, на ширем простору Добоја радиле су 23 кречане. Поред креча и камена у значајним количинама вадио се пијесак у ријечним коритима на простору Крњина, гдје постоје велике количине кварцног пијеска. У ова времена, ипак, тешко се може говорити о тржишној привреди.
Садњом житарица су задовољаване потребе властитих домаћинстава, а о тржним вишковима се може говорити када је у питању воћарство и сточарство. За остале дјелатности се каже да је у селима Матузићи и Доњем Раковцу била развијена производња ћилима.
Период аустроугарске управе
Другог августа 1878. године, Аустроугарске трупе ушле су у Добој. Укинута је турска власт, која је у БиХ трајала 415 година. Мандат за окупацију земље добила је Аустроугарска „ради уношења реда и мира“. За народе који вјековима живе на овим просторима настале су велике цивилизацијске промјене, што ће се одразити на све аспекте живота, а посебно у привређивању.
Творница шећера у Усори међу првим је индустријским капацитетима подигнутим у БиХ. Њена градња почела је 1892. године, а већ сљедеће године шећерана је отпочела са радом. Доласком стручне радне снаге у ову творницу, са ширих простора Аустроугарске, приступило се изградњи станова на Усори, урбанизацији простора и других урбаних садржаја у Добоју.
Био је велики економски значај изградња ове творнице. Створени су услови за развој пољопривреде, увођењем производње шећерне репе, до тада непозбате културе на овим просторима. Посредним путем у великом броју је запошљавана радна снага из сиромашних села. Према подацима, већ 1884. године, шећерна репа је сијана у десетине срезова, на површини од преко 2.000 хектара. На селу се тако увела нова производња уз коју су се развијале и друге дјелатности, као што је сточарство, јер се стока товила тзв. шећерним резанцима, а развијао се и транспорт сировине и готових производа. На простору на коме се производила шећерна репа, посебно уз саобраћајнице, насељаван је велики број породица са ширег простора Аустроугарске, посебно из Чешке, у потрази за бољом и сигурнијом егзистенцијом. У записима се спомиње око 500 породица које су се бавиле искључиво производњом шећерне репе. Они су доприносили да њихова знања и искуства у привређивању и у другим аспектима живота прихвата домаће становништво.
Кад се говори о пољопривреди у овом времену било је веома значајно приступити сређивању укупних имовинских односа, утврђивањем катастра земљишта и некретнина, као замјена за турски систем катастарских пописа (дефтера). Нови катастар је утврђен и у примјени је од 1882. године.
Пољопривредни производи, од трговаца у овом дијелу Босне, откупљивани су и преузимати у магацине у Добоју. Тако је, 1889. године, у Добоју основана „Етиважа“, прва фабрика за прераду шљива у познати густи пекмез. У сезони је у Добоју, за вријеме бербе шљива, било запослено и до 120 радника. Шљиве су се директно одвозиле у Славонски Брод, Сисак, и Осијек. Тамо би се стављале у бурад и слале жељезницом у Трст, а одатле широм Европе и Сједињених америчких држава. Према једној анкети из 1877. године, на овим просторима, поред шљиве као основног производа у воћарству, узгало се и 23 врсте крушака и 15 врста јабука. У 1906. години извезено је 743 вагона шљиве од које се највише производила ракија и пекмез, који је у Аустрији имао велику прођу.
Развој занатсва и трговине у Добоју у овом периоду може се добрим дијелом сагледати из регистра занатлија и трговаца, код којих поред имена и презимена, стоји година која вјероватно означава вријеме оснивања фирме. Ево тог прегледа: Алтарац Ј.Абрахам 1905, Ангелус Јосеф 1908, Пород. Антонијевић Тошо 1903, Брујић Јован С.1903, Дидић Хусеин 1903, прокурист Дидић Мехмед, Џанановић Хасиб еф.1891, Димић Илија Н. 1894, Елзар Давид 1903, Грујић Петар 1891, Хаџимутић Мустафа 1901, браћа Хаџимујагић 1891, у продукт. Митглидер: Бего, Мехага Малић и Ахмет Хаџимујагић 1906, Хаџиомеровић Мухамед 1906, Јефтанивић Коста 1891, Јеличић Јуре 1905, Јеловац Илија 1891, Кбилио Бехор 1885, Кекеш Смајо 1896, Лимо Авдо 1906, Мтковић Јосип, аптх. 1903, Мехмедагић Атиф и Хусеин 1891, Мулалић Русто 1885, Николић Ј.Никола 1905, Николић Петар Ј. 1891, Песах Давид Ј. 1903, Спасојевић Коста 1892, Свјетличић Јово Б. 1901, браћа Ширбеговић 1902, (Филијала Тешањ), Васо Ивановић 1904, Трифковић Игњат 1893 и Туркић Махмут 1897.
Дакле, у граду је 1907. године, било регистрирано преко 40 занатлија и трговаца. Претпоставити је да је било много више малих занатлија, који су се бавили ситним занатсвом или кућном радиности, као малих трговаца који нису испуњавали одређене услове да би били регистрирани.То не значи да нису плаћали порезе и друге обавезе у паушалном или другом виду.
Занатство је доживљавало крупне промјене. Највећи ударац нанијела му је „поплава“ модерне вашарске робе са ширих простора Аустроугарске. Пријетила је опасност да сасвим буду уништени неки занати, прије свега кроз ниже цијене индустријских производа. Продором ове робе донекле ће се измијенити структура заната. Неки стари занати почињу брже изумирати, а појављују се нови. Занатсво је са друштвеним промјенама и само доживљавало успоне, стагнацију, падове, па поново сличне трендове. У више наврата спомињемо стручну радну снагу, колонисте који су насељавани у Босни, а у Добоју могуће и више него другдје. Били су то обучени радници, а међу њима је било највише: Чеха, Нијемаца, Мађара, Аустријанаца, Талијана и других. У Добоју су формирали своје породице, имали куће, највише на Усори, и ту остали радити и живјети и послије слома Аустрије. У Добоју су посебно уведени нови занати везани за жељезнички саобраћај, потребе фабрике шећера и други.
Пред Први свјетски рат, друштвено – економске прилке радикално се мијењају. Одсуство мушке радне снаге, разна давања становништва, шверц и слабе родне године (1915.), као и глад, довешће у велике тешкоће привреду, занатсво и трговину. Долази до затварања великог броја радњи и трговина.
Угоститељство, чији су рецидиви прошлости били ханови, добија сасвим друга савременија обиљежја. Ханове замјењују крчме, гостионице, ресторани и кафане. У њима се постепоно мијења и кухиња, стичу нове навике. Поред ових мањих угоститељских објеката у граду и у сеоским подручјима, најпознатије и најфреквентније постају рестаурације на жељезничким станицама у Добоју под називом „Хотел Рестаурацион“ и на Усори „Колодвор“. Међутим, није прошло много времена када су мобилисани Босанци били укључени у регименте Аустријске војске па су ратовали за туђе интересе и доживљавали велика страдања, исто као и за вријеме Турске управе на овим просторима.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
