По досељавању на Балкан, током 6. и 7. вијека, Словени живе у племенским и родовским заједницама, по мањим територијалним јединицама – жупама. Оне обично обухватају једно географско подручје. Много касније, са формирањем феудалних држава, жупе улазе у састав државних цјелина. Као гранично подручје на сјеверу Босне историјски извори спомињу Жупу Усора.

Усора је историјска област око истоимене ријеке на сјеверу данашње Босне и Херцеговине, a простирaла се на територији од Кулаша и Прњавора на западу, Сребреника и Лукавца на истоку, ријеке Саве на сјеверу и Жепча на југу.

Усора је, од 7. вијека до смрти кнеза Часлава Клонимировића, била у саставу самосталне српске државе. Послије је ушла у састав Угарске. Усору и Соли је, 1283. године, на управу добио бивши српски краљ Драгутин који је владао овдје као угарски вазал, све до смрти, 1316. године. Њега је наследио син Владислав. Послије Владислављеве смрти, 1322. године, Усору и Соли заузео је босански бан Стефан II Котроманић.

У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне.

Један од првих урбанијих приказа градине

При археолошким истраживањима на римском каструму нађени су, изнад порушених и спаљених тврђавских зидова, трагови раног словенског насељавања. Оваква насеља рађена су још на два мјеста у долини ријеке Усоре. Све говори да је језгро жупе овдје настало врло рано. Одмах по доласку Словена живот је настављен на још топлим згариштима разорене античке цивилизације. Изглед да је пресудан моменат при томе био постојање већих површина марљиво обрађиваних њива. И касније, кроз читав средњи вијек, биће „пшеница бјелица“ веома цијењен производ жупе Усора.

Изнад ушћа Усоре, у позадини рушевина римске тврђаве, Словени заснивају своје гробље. Касније, са развитком феудализма, овдје ће бити саграђена и црква, Храм св. Петра, па се и данас овај простор назива црквина. Нажалост, ту је крајем 19. вијека почео са радом каменолом па су темељи цркве и гробље разорени и уништени. Само је један мали дио прилога из гробова очуван, па се види да је гробље било у употреби у 9. вијеку и касније. Овдје је такође била и некропола стећака, што значи да је гробље трајало бар до 13. вијека.

Најстарији документ у којем се помиње Добој

Шеснаестог јуна 1415. године  „ …in Uxora subtus castrum Dobuy…“ (у Усори под тврђавом Добој)  логорују војске мађарске, тих дана у ратном походу на Босну. Вијест је ово дубровачких трговаца, упућена мађарском краљу Сигисмунду, а истовремено најстарији помен имена Добоја у до сада познатим историјским документима. Овдје треба нагласити да је добојска тврђава много старија од ове прве вијести у писаним изворима.

СПОМЕН ЛИСТИНА ГРАДА ДОБОЈА, најстарији документ у којем се помиње Добој, 1415. године

У овом првом документу насеље се не спомиње. Међутим, изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. У средњем вијеку се говорило за тврђаву град, а за варош подграђе, чиме је наглашавана животна везаност двије појаве. Тврђава је грађена у сврху контроле важног друма и његовог раскршћа у овом дијелу долине Босне.

Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице. Само још треба додати цркву варошку, саграђену уз јужну страну трга, наспрам улаза у тврђаву, јер нема вароши у хришћанској земљи средњег вијека, без цркве. И коначно, око цркве је прво гробље житеља Добоја. Тиме је слика једног мањег подграђа средњег вијека, потпуна.

На гравири из много каснијег времена, око 1785. године, из пера капетана Божића, вјештог аустријског уходе и доброг топографа, изузетно успјешно је приказана урбана ситуација вароши Добоја. У њој све стоји како је саграђено у 13. вијеку. Додатно још стоји и чињеница да је траса друма нужно морала ићи из долине на превоју-седлу, па је онда јасно, како је при заснивању вароши урбанистичко рјешење, уствари, изнуђено облицима тла,  а не избором првог градитеља. То је био почетак настанка вароши по имену Добој, са три улице и тргом, али на важном раскршћу. Могуће је постављати бројна питања око најстарије вароши Добоја, али је мало одговора могуће пружити. Писаних извора једноставно нема, а материјални археолошки налази су скромни. Зато би бројеви: 50 стражара, десетак трговца и занатлија и око 10 локалних бољара, давало неку сасвим приближну бројку од око 70 кућа. 

Према гравири из 1697. године, ток ријеке Босне је уз западни руб равнице и непосредно уз стијену на којој је тврђава. Према данашњим објектима у граду тај правац је могуће обиљежити: Дом војске – пијаца – подножје стијене на којој је тврђава – па даље према сјеверу уз пут за Баре.

Историјски извори забиљежили су и један број сеоских насеља у околини Добоја: 1446. године Кожухе, 1461. села Радња Доња и Горња, 1484. село Придол (данас Придјел), 1528. године, села у долини Спрече: Бријесница, Клокотница, Стјепан Поље, 1533. села Палежница, Лукавица, Станови Ријека (данас Станић Ријека), Сјенина, Свјетлича и Грапска. Око 1570. године у турском тефтеру су пописана и ова села: Буковица, Фоча, Которско, Комарица и Подновље. У попису из 1573. године село Копривна. У области тзв. Вакуфа на простору Крњина и попису из 1570. и 1600. године, пописана су и ова села: Осредак, Церовица, Љеб, Брестово, Лепеница, Шије, Омањска, Миљковац и Уларице. Године 1620. спомиње се село Бољанић, а 1697. године на цртежу-гравири убиљежен је друм од Добоја за село Буковицу. Потребно је овдје скренути пажњу да је сеоских насеља током средњег вијека на простору око Добоја свакако било више, али у историјским изворима њихова имена нису забиљежена. Ако би се за показатељ узимала сеоска гробља, онда је број села далеко већи.

Босна у раном 15. вијеку (око 1412. године)

Најстарији споменици писани у овом крају очувани су на стећцима и рукописним књигама. Писмо је ћирилица. Први је „запис дијака кнеза Хрватина“ на каменом споменику из села Осредак изнад састава Укрине и потиче из почетка 14. вијека. Затим, запис на каменом споменику из села Мишинци који је урезан „за цара Сулимана“ (Сулејман Величанствени 1520-1566. године) словима ћирилице која се у литератури среће и под називом „босанчица“. При крају 16. или почетком 17. вијека преписана је лијепим рукописом једна очувана књига из преписивачког центра у оближњем Манастиру светог Николе на Озрену, гдје је била и прва школа на овом подручју. Доласком Турака на овом подручју се развија и писменост арапским и турским писмом. Среће се углавном на надгробним споменицима.

Новац краља Твртка

Доба турске владавине

Турско освајање добојске трђаве имало је за њену варош битне посљедице и промјене. Дотадашња хришћанска посада није уживала повјерење Турака па је тврђаву напустила, а нормално и варош, јер су на њихово мјесто доведени турски стражари. За старо хришћанско становништво одређена је сусједна локација, која ће, по друштвеном статусу што им је у новој држави припадао (раја), добити име Рајчиновац. Они ће потом засновати и своје ново гробље на благој узвишици при крају данашње Видовданске улице. То гробље ће бити разорено послије Другог свјетског рата. У старој добојској вароши у вријеме 1512-1520. године, за султана Селима II, биће срушена хришћанска црква из 13. вијека, па на њеном мјесту саграђена џамија. То је прва исламска богомоља у добојској вароши.

Захваљујући истраживањима старих турских докумената, могуће је о тврђави Добој пружити изванредно занимљиве податке. Падом Босне, 1463. године, Турци нису запосјели подручје сјеверно од Врандука, већ су се ту задовољили стварањем једне марионетске босанске краљевине. Тек 1476. године, без борбе су добили и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа за 1468/9. годину, гдје су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године, – пописује се тимар (ситни феуд, мањи спахилук од 3.985 акчи) кнеза Јованиша, који је предао Добој, и тимар (2.555 акчи) Стјепана који је предао Добој.

Очито је да су ови људи били заповједници посаде на добојском граду – тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена марионетска босанска краљевина. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука, уз које је, према тимарском феудалном поретку, ишла и обавеза војне службе. Из тих историјскјих извора је и вијест о поправкама на добојској тврђави, у љето 1490. године. У врло кратком року (јер су границе царства тога тренутка биле на тврђави Добој) од 12. јуна до 31. јула вршене су обимне поправке тврђавских зидина. Радило је дневно по 1.500 људи, што обичних радника, што мајстора, а под вођством градитеља Ибрахима.

Међутим, није Ибрахим ударио темеље утврђењу изнад ријечног корита Босне, нити је он одређивао, попут визионара, изглед тврђаве што ће трајати вијековима. То је урадио око два вијека прије њега један други неимар, рођак Ибрахимов по занату, чије име није имало срећу да из таме вијекова стигне до свјетла  наших дана. Дјело Ибрахимово, његов градитељски захват, састоји се у поправци и доградњи утврђења. Ово је крај 15. вијека, вријеме    употребе топова велике разорне снаге које захтијева изградњу моћних и високих бедема. Ибрахим дограђује сјеверозападни штит – табију добојског града и по томе судећи, данас се може рећи да је познавао науку о грађевинарству свога времена, првенствено западноевропску одбрамбену архитектуру. Тако је миром од 1503. године, између Турске и Мађарске, који признаје „status quo ante“, Добој турска тврђава.

Шеснаестог октобра 1697. године, спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу према Сарајеву аустријски војсковођа Еуген Савојски, освануо је ненадано под Добојем. Тврђава се предала под условима уобичајеним за то вријеме: нејач (жене, дјеца, старци) одлазе гдје им је воља и односе своју имовину, а мушкарци затечени под оружјем предају се „на милост и немилост“. Добој ће аустријска војска задржати све до 3. августа 1700. године, када је по одредбама Карловачког мира враћен Турској. У јесен, 1717. године, аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету, тврђава није била освојена. Аустријски извори оцјењују да Добој броји око 50 кућа.

Половином 18. вијека у Добоју је средиште најмање капетаније у Босни. Колико се из историјских докумената може видјети, 18. вијек је Добоју донио знатан напредак. До краја вијека варош је израсла у типичну босанску касабу која, 1808. године, броји око 70 кућа. На почетку 18. вијека варош је добила бројно ново становништво. То су избјеглице из Мађарске, Војводине, Славоније које су турци изгубили Карловачким миром. Ова пресељавања су искључиво економске природе, због мањка земљорадничке радне снаге, током 18. и прве половине 19. вијека. Године 1851. тврђаву је напустила посљедња војна посада. Стари Добој је тако сишао са историјске позорнице. Турске власти нису тврђаву поправљале од краја 17. и почетка 18. вијека, па су бедеми и куле полако, али стално пропадале.

Градина, 1808.

Пише: проф. Војо Стјепановић

Фото: РТВ Добој

Извор: РТВ Добој

Prethodni članakNovak želi da ima više mečeva pred Australijan Open
Naredni članakDogodilo se na današnji dan, 9. decembar