ДОБОЈ је настао у сјеверном дијелу Босне, у подручју једне шире географске зоне побрђа, преко које планине Балкана благо се спуштају у низије Паноније. Град је утемељен и развио се на простору који је од давнина бивао колијевка људским насељима у проширеној долини ријеке Босне, гдје се из два супротна смјера сливају притоке Усоре и Спрече. То је отворена предиона цјелина, а ушћа приточних ријека чине природне међе атару града. Данас се градско насеље шири по алувијалној плочи долине ријеке Босне и по рубу најнижих обронака планинских масива Озрена, Крњина и Требаве.
Поријекло имена Добој
У историјској литератури постоје двије претпоставке о настанку имена Добој. Прва је да је „до“ префикс именици „бој“, која значи битку (долина бојева).
По другој, вјероватнијој претпоставки „доб“ је основа ријечи и означава добро мјесто, положај, што није риједак случај у нашој топонимији, како код насеља тако и код средњевјековних тврђава (Доб-ор, Доб-рун, Доб-рич, Доб-рин, Доб-рота). Становници оближњих села Добој називају и Добуј, а тако га спомињу и извјесни историјски документи.
Град Добој је настао и развијао се, прије свега, захваљујући огромној вриједности и моћи комуникацијског чворишта, природно створеног сучељавањем трију простора преко ријечних долина Босне, Усоре и Спрече. И када су у другој половини 19. вијека ударени темељи савременог комуницирања, код којег су основни правци кретања везани искључиво за ријечне долине, тада је избио простор око Добоја у први план. Једино је на овом мјесту, преко ријечних долина, било могуће реализовати раскрсницу четири путна правца за потребе жељезничког и друмског саобраћаја. Треба знати да је тако било увијек у прошлости, па је тако и данас.
Камено доба
Уобичајено је код исказивања човјекове прошлости, да се огромно дуг ланац вијекова, од појаве најстаријих људи па до почетка употребе писма, назива праисторијско доба. Вријеме зоре човјекове цивилизације, први кораци људи у прављењу оруђа за рад и стварање културе, изгубљени су у дубоку таму прошлости од више стотина хиљада година. Са друге стране писменост, којом је обиљежен крај праисторије, јавља се на позорници свијета у различито вријеме. У крајеве сјеверне Босне писмо доносе Римљани на прелому старе и нове ере. Ипак, треба знати да прве писане вијести о овим крајевима потичу од Грка, неколико вијекова раније, а из грчког културног круга је и прва монета у оптицају на овом простору.
Палеолит (старије камено доба) је период када просторе око Добоја по први пута насељава човјек. Ближим истраживањима нађена су два одвојена временска хоризонта живљења, средњег и касног палеолита (прије око 60.000 и око 30.000 година), оба везана за раздобља блаже климе, мањих отопљавања унутар посљедњег леденог доба. У потрази за храном људи су пратили животињска крда, становали под шаторима од животињских кожа, по привременим стаништима на главицама брегова поред Босне и Усоре гдје су животиње долазиле на појила. Најзначајнија налазишта су на ушћу Усоре (Црквина, Камен, Лонжа) и у селу Подновљу (Даниловића и Грабoвца Брдо).
Посљедња фаза залеђавања на самом крају леденог доба донијела је веома сурову хладноћу. На отвореном типу станишта палеолитских станица око Добоја, човјек није могао опстати, па највјероватније је да су прастари ловци одлутали, пратећи дивљач у крајеве са блажом климом.
Након што је завршено посљедње ледено доба (прије око 13.000 – 11.000 година), почиње постепена стабилизација умјерене климе која са мањим колебањима траје и данас. Површине земље ослобођене леденог покривача полако освајају нове биљне врсте, листопадно дрвеће и житарице. Јављају се и нове животињске врсте. Овакве велике промјене у природи пружиле су човјеку могућност за један потпуно другачији начин живота. Човјек сада живи око својих житородних поља по ријечним долинама, гдје заснива и малена насеља. Остаци ових села откривена су и дијелом истражена на више локација око Добоја, на ушћу Усоре, затим у селима: Уларице, Шеварлије и Кладари. За обраду земље се углавном користила мотика од углачаног камена, причвршћена на дрвену држалицу или парожак од јеленског рога. Тако је и у нашем крају земљорадња – занат који храни свијет. Поља у долини Босне, Усоре и Спрече претворена су у плодне њиве и по први пут су рађале житарице и давале човјеку хљеб.
Метално доба
Открићем бакра отвара се нова страница у историји човјечанства. Метал је веома споро и постепено улазио у широку и свакодневну употрбу. Предмете од „чистог бакра“: сјекире, ножеве и накит, налазимо неуобичајено често у долини Спрече. Можда су они поријеклом из рудишта бакра на Озрену и Требави. Старост им се у нашим крајевима цијени на око 4.500 година.
Умјеће обраде бакра, касније и бронзе, доноси у наше крајеве једно новодосељено становништво. Старосједиоци су грубо покорени. Насатала су немирна времена. Ради веће сигурности сада се често граде насеобине утврђеног типа по главицама стрмих брегове, а рубови им се ограђују рововима и бедемима од набијене и печене земље. То су прве градине, које ће све до доласка Римљана бити типично насеље за ове крајеве. У привреди врло значајну улогу има сточарство. Стада говеда и оваца биће код племена Панона и Илира мјере богатства.
Значајна градинска насеља су у селима: Шеварлије, Мравићи, Палежница, Ритешић. Централно мјесто, међутим, има насеље на ушћу Усоре, пошто је при комуницирању било раскршће путева. Занимљиво је једно малено насеље у центру Добоја (на простору гдје су данас зграде Библиотеке и Музеја). Припада времену 15-14. вијека старе ере, а лоцирано је било непосредно на обали ријеке Босне, чије је старо корито једним дијелом ишло уз западни руб алувијалне долине.
Из бронзаног доба су и некрополе – гробља са паљевинама у селима Палежница, Грабовица, Божинци и Подновље. Спаљивање је вршено на ломачи, а остаци спаљених костију су прикупљани и сахрањивани испод урне од печене земље. Као дарови су изнад гроба лупани лонци, стављан је бронзани накит по чијим стилским одликама је извршено хронолошко одређивање ове појаве од 15 – 13. вијека старе ере.
Крајем 13. вијека старе ере опет почињу велики немири, комешање и покрети међу племенима, а потрајаће све до 10. вијека. Из ових немирних времена потиче више налаза блага, имовине коју су власници покушали да сачувају закопавањем у земљу. Тако се до наших дана сачувало бронзано оруђе, српови, удице, бријачи, ножеви, затим разно оружје и бојне сјекире, копља, мачеви, накит и разни украсни предмети.
Негдје послије 10. вијека старе ере појављује се и улази у употребу и жељезо. Својим изврсним својствима и одликама оно врло брзо истискује бронзу из употребе код оруђа за рад и код већег дијеле наоружања. Међутим, код накита и украса бронза је остала незамјењива. Лијеп примјерак је један шљем ратника од искуцаног бронзаног лима из 3-2. вијека старе ере, нађен у гробној хумци у селу Ритешићу.
У посљедњим вијековима старе ере у наше крајеве је трговином донесен и новац. Врло је риједак и извјесно је да није широко коришћен код домаћег становништва. Налази су јединачни и скупни, а откривени су уз оновремене комуникације, трговачке путеве око ушћа Усоре. Монета је сребро, припада 3-2. вијеку старе ере, а поријеклом је из кованица грчких градова на јадранској обали (Аполонија и Епидамнос).
Доба римске владавине
Крајем 2. вијека старе ере продиру римске легије долином ријке Саве и воде тешке ратовр са панонским и илирским племенима. Ратови се настављају и током 1. вијека, тако да су на прелому старе и нове ере наши крајеви били већ под римском управом. Римским освајањем престаје овдје праисторија и почиње историјско доба. Римљани доносе тековине једне далеке напредне цивилизације, чије је поријекло на просторима Средоземља; државно уређење друштва умјесто племенског, нове пољопривредне културе, привреду која употребљава новац, писменост и писане законе умјесто обичајног права панонских и илирских племена. Од непроцјењиве користи за економски напредак су бројне цесте, марљиво грађене и одржаване.
У широј мрежи комуникација ушће Усоре добија истакнуто мјесто па је на њему саграђен важан стратегијски центар римске војске. Он се састоји од војничког логора – каструма, у пољу поред ријеке Босне и рефлугије – тврђаве непосредно изнад састава Усоре и Босне. Убрзо је између њих у подножју узвишења никло и градско насеље. Ово је, свакако, једно од најстаријих градских насеља на широком потезу сјеверне Босне, јер су током праисторије насеља овдје грађена једино од дрвета и блата. Откривено је и тешко оштећено ископом одводног канала, 1965. године. Нађена је једна улица широка око 8 метара, пружена правцем исток – запад. Два низа грађевина око ње имају на више мјеста размак – пролаз, који према улици стоји под правим углом. И главна и споредне улице носе трагове поплочавања каменом. Насеље је имало водовод, а изгледа и јавно купатило. У њему су живјеле жене војника, а исто тако су у насељу и око њега послије дуге војне службе ветерани заснивали своје домове.
У историјском развоју овог краја владавина Римљана значи доба великог напретка. Уведено је много пионирског рада и нових тековина око обраде поља која су по долинама знатно проширена. Уведен је и нови начин градње са употребом кречног малтера за везивање цигле и камена. Тековина овог доба је и веома проширен репертоар алата – оруђа за свакодневну употребу. Све је то остало трајно уткано, заувијек прихваћено и усвојено у животу људи ових крајева.
Почев од краја 4. вијека наше ере, у бурно вријеме великих покрета и сељења народа, познатог у историји под називом велика сеоба народа, пропао је и спаљен велики римски фортификациони комплекс на Усори. Крај римске војне и политичке моћи, а долазак нових етничких група у ове крајеве, међу њима и Словена, значи почетак нове историјске епохе.
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
