Паралелно са изградњом моћног жељезничког чвора, жељезничари из Добоја стварали су и жељезничарске клубове, даривајући им своја имена и своју љубав. Фудбалски клуб „Жељезничар“ основан је 1933. године, спајањем дотадашњих клубова „Озрен“ и „Грађански“. У то вријеме, а и годинама касније, био је то клуб који је окупљао радништво и омладину, клуб око којег су се окупљали не само жељезничари већ и остали грађани. Већ у почетку такмичио се у Регионалној лиги БиХ, и све до Другог свјетског рата, био у „златној средини“, да би посљедњу утакмицу одиграо 22. јуна 1941. године, у Маглају, на дан када је фашистичка Њемачка напала Совјетски савез, због чега су на терену настали немири, а утакмица прекинута. У тим временима, као играч, а касније спортски радник, наметнуо се незаборавни Иван Гирарди – Геца.
Након ослобођења, 1945. године, клуб игра под именом новоформираног Спортског друштва „Металац“, па затим „Локомотива“, да би, од 1961. године, поновно вратио име „Жељезничар“. Мијењао је често лиге, углавном играјући на регији Добој, Тузла и Брчко, у тадашњим зонским такмичењима. Шири терен некадашње станице Добој на ускотрачној прузи Брод–Сарајево, популарно назван „Ћирина станица“, било је мјесто окупљања, учења и играња на фудбалском стадиону. Укидањем ускотрачне пруге, 1965. године, и каснијим уклањањем колосијека, стадион је проширен а дио објеката станице дат клубу на кориштење.
Данашњи стадион ФК „Жељезничар“ је свечано отворен 13. априла 1977. године, код старе жељезничке станице. Капацитет овог стадиона је до хиљаду гледалаца.
Кроз „Жељезничар“ су прошле бројне генерације спортиста, младих и даровитих фудбалера. Њихови први спортски учитељи били су Фердо Салиховић, Мијо Милићевић и Хамдија Алагић, а неколико година уочи сукоба у БиХ били су Мустафа Хасић, Сенад Хаџимујагић, Фуад Бећаревић, Енес Калабић и Џевад Хаџикадунић. Клуб је красила специфична атмосфера, играчи и руководство се често мијењало, дух аматеризма никада није престајао да живи. Након још једне реорганизације, „Жељезничар“ је у сезони 1966/67. године, наставио такмичење у Тузланској „зони“, а потом у Сјевероисточној зони.
Успјеси клуба били су стални. Освајање Купа добојског среза, 1964. године, памти се као један од већих успјеха, а пласманом у шеснаестину финала Купа Југославије, 1985. године, „Жељо“ је доказао да може играти и против јачих противника. Вишеструки тријумф на турнирима жељезничких екипа био је и доказ константности спортског рада.
Од 1987. године такмичио се у Републичкој лиги. Тренер Ивица Сучић, а касније Раде Васиљевић, са помоћницима Славком Милановићем и Есадом Мливићем, успјели су клуб да одрже у лиги.
Неколико играча и спортских радника, предвођена тренером голмана Ратком Марковићем, већ 1993. године, ангажовало се да очува имовину клуба и створи услове да што прије оживе рад. Фудбалски асови Душко Пантић, Звонко Лукић и Слободан Милићевић, ангажовали су се да окупе преостале играче и младе који би били спремни да тренирају и играју. Ратни сукоб је још трајао када је одиграна и прва утакмица против екипе Војне полиције. Ускоро се укључио и Златко Спасојевић као тренер, а искусни спортски радници Славко Гаврановић – Гагарин и Божо Спасојевић проналазили су начин да се обезбиједе услови за рад. Формирањем фудбалских савеза у Републици Српској клуб је заиграо у Регионалној лиги, па у Међуопштинској и Другој лиги Републике Српске, а тренутно се такмичи у Регионалној лиги Републике Српске група Центар.
НОВА ОРГАНИЗАЦИЈА ТАКМИЧЕЊА
Након краћег затишја у раду спортских асоцијација, због ратних сукоба у БиХ, међу најбржима су се снашли заљубљеници у фудбалску лопту. Група ентузијаста са ових простора, 10. фебруара 1994. године, одржава конституирајућу Скупштину Фудбалског савеза Посавско-озренске регије. На овој скупштини у Добоју, Љубиша Трипуновић је подсјетио да је иницијатвни састанак за одржавање скупштине одржан 11. новембра 1993. године, те да је тада предложено да умјесто ранијег Међуопштинског фудбалског савеза, нови назив буде Фудбалски савез Посавско-озренске регије, са сједиштем у Добоју, који би обухватао општине Добој, Брод, Шамац, Дервента, Модрича, Петрово, Пелагићево, Маглај, Лукавац и Завидовићи, које су се тада звале српске општине. На Скупштини је именован и први Извршни одбор у који су ушли: Живко Савковић (Брод) Предраг Лукић, (Шамац), Живко Томић (Модрича), Цвјетко Драгић (Пелагићево), Симо Тумарчић (Петрово), Божо Спасојевић (Добој), Страјко Симић (Маглај), Мирослав Лисичић (Дервента), Ратко Симић у име судијске, а Бранислав Петричевић у име тренерске организације.
Прва фудбалска сезона у ратним условима почела је 1994. године, а формирана је лига са десет клубова: Слога (Добој), Озрен (Петрово), Модрича (Модрича), Борац (Шамац), Слобода (Сочаница), Жељезничар (Добој), Полет (Брод), Озренски соколови (Бољанић), Текстилац (Дервента) и Раднички (Бродско Поље). Управо, овакав редослијед је био на крају првенствене сезоне.
Након што су преброђене прве тешкоће око организације такмичења и одигравања утакмица, клубови Посавско-озренске регије иду у Прву и Другу лигу Републике Српске. Овакав начин такмичења углавном се задржао и неколико наредних година, да би формирањем Премијер лиге БиХ, у сезони 2002/2003. године, добојски клубови наставили такмичење у републичким лигама.
Добој је град у коме се спорт, као најважнија споредна ствар на свијету, одувијек волио, његовао и потенцирао. Носилац спортских активности данас је Спортски савез града Добоја, који обједињује и координира рад многобројних спортских клубова и удружења. Највећу популарност уживају рукометни и фудбалски спортски клубови, али значајно мјесто заузимају и друге спортске гране са својим представницима.
наставиће се…
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: Александар Томанић, ТВ Добој
Извор: РТВ Добој
