У вријеме ловостаја ловачке активности не престају. У том периоду организују се акције пребројавања и прихрањивања дивљачи, уређење ловишта, градња ловно-узгојних објеката, изложбе ловачких трофеја те кинолошке и друге ловачке манифестације.
На нашим просторима најпознатија је Ловно-туристичка манифестација „Вучији дани на Озрену“, која се у континуитету одржава 23 године. О овој и другим ловачким манифестацијама писаћемо у наредних неколико наставака, а овога пута представићемо „његово величанство“ вука, са свим његовим позитивним и штетним особинама у ловишту.
Вук као европски топ предатор
Од вајкада су предатори живјели уз човјека и пратили га свуда у његовим кретањима, а некада смо их звали звијерима, штеточинама, грабежљивцима или неким другим страшним и погрдним именима.
Од свих предатора вук је увијек предњачио па зато носи епитет европског топ предатора. Човјек их је сматрао ривалима и љутим непријатељима који су угрожавали његову безбједност, отимали храну и преносили заразе па их је настојао уништити свим средствима. Међутим, вук је био симбол снаге и моћи, отпорности и опасности. Човјек га се плашио и истовремено му се дивио, опјевао га у пјесмама, а слабој дјеци давао вучија имена.
У народу постоји изрека која гласи: „И медвјед и слон јачи су од вука, али вук никада није играо у циркусу“.
Како је технолошки људска цивилизација јачала, средства за обрачунавања човјека и вука била су све модернија и монструознија. Међу њима најпогубнија су била хемијска средства – отрови. На нашим просторима тај период људског безумља, са намјером тоталног уништења звијери, а прије свега вука, трајао је од завршетка Другог свјетског рата до почетка шездесетих година прошлог вијека. Посљедице те монструозне кампање су биле трагичне. Вук, али уз њега и орлови, нестали су са ових простора. Требало је проћи двадесетак година да се вук врати на наше просторе.
Позитивна улога вука у природи
Вук је индикатор дивљине јер насељава просторе гдје је очувана природа, која још увијек функционише по својим изворним законима. У питању је једна контраверзна, али крајње драгоцјена врста. Вук је природни селекционар јер из ловишта уклања слабе, старе, болесне, животно неспособне, недовољно снажне и недовољно опрезне јединке. То значи да у природи преживљавају само најспособнији и у том погледу, код вука нема промашаја.
Такође, вук поред селективне има и санитарну улогу у природи, јер конзумира лешеве угинулих животиња, што му поред лова, представља подједнако важан начин исхране. Имајући све то у виду, бројност популације вука, треба да буде оптимална, односно усклађена са површином ловишта и врстама и бројности племените дивљачи. Управо тада, до изражаја долазе све позитивне особине вука као регулатора у природи, који све остале животињске врсте које живе на том простору држи под сталном контролом и чини их здравијим и виталнијим. Управо зато, ловни стручњаци и зоолози заложили су се да се вук поново насели на своја стара станишта, у све европске земље у којима је искоријењен, што је у знатној мјери остварено у посљедње двије деценије.
Уколико је бројност популације вука у ловишту повећана, он може проузроковати знатне штете фондовима племените дивљачи и домаћој стоци. У том случају, лов на вука је неопходан, како би се његова бројност свела у подношљиве оквире. Лов на вука је оправдан и он треба да се ловим али крајње часно, законито, рационално, на научним основама, у складу са кодексом и на бази свих принципа одрживог развоја. Покушаји да се спријечи нестајање ове врсте, потпуном законском заштитом односно забраном лова у појединим земљама дали су контра ефекте.
У одређеним ситуацијама, нарочито у зимском периоду, вук може да се отргне контроли. Наиме, све што се понаша абнормално и што не може да бјежи, вук на основу свог природног задатка мора да одстрани из природе односно да ликвидира јер њему се чини да су такве јединке болесне.
лов на вука је неопходан
Поставља се питање, зашто вук, када упадне у тор покоље све овце, а поједе само једну или чак ниједну? Зато што су оне, са његовог аспекта, дегенерисане јединке јер не бјеже и не боре се за живот већ стоје и чекају да буду заклане. Његов „свети“ задатак је да такве јединке уништи и одстрани из природе. Такође, постоји још један сличан примјер: познато је да се срнећа дивљач у зимском периоду групише у крда од по неколико десетина грла. Уколико се створи ледена покорица, срнећа дивљач пропада кроз њу, тешко се креће и у случају опасности не може да крене у хитри бијег од вука. Он тада „мисли“ да са тим јединкама нешто није у реду и одмах креће у извршење свог „светог“ задатка, односно, њихове ликвидације. Наиме, било је случајева (иначе, веома ријетких) да вук закоље цијело крдо, односно неколико десетина грла срнеће дивљачи.
И поред свега, не смијемо заборавити, да је вук одувијек уживао извјесне сипматије код нашег народа, нарочито код хајдука. Наш народ вуку прашта све што уради (постоји народна изрека: „вук на овцу своје право има“). Иначе, име „Вук“ је веома често код Срба, с обзиром да се раније вјеровало да онај ко носи име тотемске животиње бива заштићен од разних зла (подсјетимо, да је управо тако, и чувени Вук Стефановић Караџић добио име).
Драгана Шњегота, доктор биолошких наука на Природно-математичком факултету у Бањој Луци, активно проучава вука са територије Босне и Херцеговине. Она констатује да „вукови БиХ представљају централну, а најмање истражену субпопулацију динарско – балканске популације вука“. Анализом сродства је утврђено да су вукови из свих дијелова БиХ показали пуно међусобно сродство што указује на висок проток гена између њих. Детектовано је 36 група јединки које су показале најближе сродство, при чему се једна група са Озрена састојала од чак четири женке, што указује да су припадале истом чопору. Резултати добијени генетичким анализама су веома информативни у циљу успостављања правилног менаџмента врсте и креирања плана заштите вука у БиХ.
(Наставиће се…)
Фото: проф. Војо Стјепановић
Пише: проф. Војо Стјепановић
РТВ Добој
