O становништву добојског краја прије доласка Турака мало се зна. Оцјену демографског стања и насељавања овог дијела Босне писао је др Адем Ханџић, оријенталиста, у својој књизи под називом „Студије о – хисторијски прилази из османског-турског периода“. Он констатује да све до доласка Османлија читав овај крај је био прилично слабо настањен, са десетак тврађава и два-три насеља градског типа. Tек падом Добоја под турску власт, 1476. године, значај Добоја као мјеста почиње постепено расти. У овом периоду помињу се имена неколико сеоских насеља са бројем становника, домаћинстава, међу којима Доња и Горња Радња, Церовица, Љеб, Брестово, Укриница, Храстуша …
Након пада Херцеговине, 1470. године, долази до великих етничких и демографских кретања, са тенденцијом насељавања Добоја хришћанским становништвом из Херцеговине и дијелова Црне Горе, који се у широј лепези креће према сјевероисточној Босни и Посавини. Овом хришћанском колонизацијом захваћен је средњи ток ријеке Босне, на простору Маглаја, Добоја и Тешња, гдје се од друге половине XV вијека до краја XVI вијека то досељено становништо стабилизовало. Осим хришћанског становништва, први муслимани у Добоју били су турски војници, тако да се исламизација појачавала све до средине шеснаестог вијека.
Значајну промјену у структури становништва добојског краја у то вријеме учиниле су миграције јер се већи број турског становништва насељавао на просторе тешањске и маглајске општине, а смањивао на простору Добоја. Међутим, на почетку осамнаестог вијека, добојски крај су насељавале муслиманске избјеглице са простора под контролом Мађарске, односно, подручја које су Турци изгубили Карловачким миром, 1699. године.
С обзиром да добојска варош није била велика, Турци се нису бавили администрацијом и пописима становништва, него су се у то вријеме бројале куће и душе које у њима живе. Тако је варош Добој, 1717. године, имала 50 кућа, а 1807. године 70 кућа.
Први модерни попис
По уласку у Босну и Херцеговину Аустроугарска почиње са модерним и савременим пописима становништва. У домове наших прадједова, дједова и очева пописивачи су улазили 1879, 1885, 1895. и 1910. године. Из разних публикација, посебно „Босанског гласника“, који је по правилу садржавао обиље информација, видљиво је да је Добој, 1879. године, имао 303 куће и 1.351 становника, да би шеснаест година касније било 464 куће и 2.864 становника.
Као испостава тешањског котара, Добој је, 1885. године, имао 3.745 становника, од чега 1.694 муслимана, 1.299 православних, 739 католика и 13 јевреја да би, 1910. године, број кућа износио 669 са 3.490 становника. Од 1879. до 1910. године, број становника се утростручио.
Резултати пописа житељства у Босни и Херцеговини од 22. априла 1895. године, са подацима о територијалном раздјељењу, јавним заводима и рудним врелима, показују да је Добој имао 525 кућа, од тога 463 настањених и 62 ненастањене. Станара је било 611, а укупан број присутног житељства је 2.768, од чега је било 1.499 мушких, 1.269 женских становника.
Према попису од 10. октобра 1910. године, Добој је имао 3.490 становника који су становали у 669 кућа, од тога настањених 599 односно ненастањених 70 кућа. Од укупног броја присутног житељства 1.789 је било мушког, а 1.701 женског становништва.
U 16 насеља Kотарске испоставе Добој, 1921. године, пописано је 8.698 становника, од чега 2.524 или 29% је било православне вјере, 2.731 или 31,3% католичке, 3.188 или 36,6% муслиманске, 144 евангелиста, и 110 јевреја.
Период Краљевине Југославије
Према попису становништва у Краљевини Југославији, од 31. јануара 1921. године, у ужем градском подручју Добоја је живјело 3.846 становника. Док су у градским и приградским насељима Добоја већину чинили муслимани, на сеоском подручју у цјелини гледано, најбројније је било православно становништво. То ће се касније одразити на страначко – политичко организовање у овом крају, као и на административне промјене до којих ће доћи послије укидања Устава и проглашења „Шестојануарске диктатуре“, 6.1.1929. године. Те промјене извршене су по Закону о називу и подјели Краљевине на управна подручја који је донесен 3.10.1929. године. Држава је, умјесто Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, добила назив Краљевина Југославије, а државна територија подијељена на 10 већих административно–територијалних јединица, односно, бановина.
По попису од 31. марта 1931. године, градско подручје Добоја бројало је 4.881 становника (764 православне, 1.429 римокатоличке, 2.577 муслиманске вјероисповјести и 111 осталих). Из наведених података се види да је у котарској испостави, односно срезу, у Добоју и његовој околини доминирало становништво трију вјероисповјести – муслиманске, римокатоличке и православне.
Овакав конфесионални састав становништва, који се у то вријеме поистовјећивао с националним опредјељењем, пресудно је утицао и на његову политичку усмјереност јер је национални и конфесионални састав становништва био основ на којем су се организовале неке од најјачих грађанских политичких странака.
Срез у Добоју успостављен је почетком 1933. године, а то се може закључити на основу телеграма банског вијећника Стјепана Вукојевића бану Врбаске бановине, од фебруара 1933. године, у којем се изражава захвалност бану Милосављевићу због његових заслуга на успостави среза.
Када је у питању просторни размјештај становништва Добоја и околине, а који је условљен низом природно-географских и друштвено-географских фактора, Ђорђе Паунковић истражујући долину Спрече у првој половини 20. вијека (1934. и 1941. године), истиче да је највећи број, тада новонасталих насеља, био везан за саобраћајнице које су прошле дуж граница алувијалних равни и побрђа.
Овај аутор издваја и другу групу насеља смјештених на терасама и странама ријечних долина, а говори и о веома малим насељима, са по неколико кућа, смјештеним на вишим теренима.
(наставиће се)
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
