Послије Првог свјетског рата, формирањем државне заједнице – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Добој почиње интензивнији економски и културни развој. Завршени су радови на засипању старог корита ријеке Босне, које је толико повишено да је претворено у нову улицу. Тако је настала Улица краља Александра, послије чије је посјете Добоју, 1924. године, и добила име. Године 1922. изграђен је први водовод, а почетком 1925. године у Добој стиже и електрично освјетљење. Двије године касније отвара се Грађанска школа трговачког смјера. Сједиште среза овај град постаје 1933. године.
Започет убрзан ритам развоја прекинуо је Други свјетски рат (1941-1945.), који је и на добојском подручју донио много зла и невоља. На удару њемачких и усташких јединица посебно су се нашли Срби, Јевреји и Роми, као и антифашисти из редова других народа на овом простору. Након четворогодишње народноослободилачке борбе, Добој је коначно ослобођен 17. априла 1945. године. Слобода је плаћена високом цијеном, преко хиљаду жртава, највећим дијелом невиног цивилног становништва.
За вријеме трајања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Добој се веома брзо и успјешно развијао, захваљујући прије свега ентузијазму народа. Изградњом пруге нормалног колосијека Шамац – Сарајево, добојска жељезничка станица постаје прворазредан жељезнички чвор. Неминовност је била изградња моста преко Босне. Изнуђено рјешење је била улица постављена под правим углом на нови мост и жељезничку станицу, али она није избијала у стари дио вароши и центар око старе жељезничке станице уског колосијека, него знатно западније, па је на том потезу дошло до потребе стварања новог центра Добоја. Од воље, или можда је боље рећи визионарске обдарености тадашњег урбанисте, зависио је и изглед овог четвртог центра или трга Добоја. Владајуће концепције половине 20. вијека су претезале на рјешење са већом површином зеленог парка па је створен велики простор за митинге, а онда је зелени дио проглашен за Парк хероја.
Након распада Југославије и међуетничких сукоба у БиХ, Добој је био, а према Дејтонском споразуму и остао у саставу Републике Српске, као једног од два ентитета који чине Босну и Херцеговину. У минулих двадесет година Добој је мукотрпно, постепено и упорно зацјељивао ратне ожиљке, стасавајући поново у једано модерано, уређено и перспективно мјесто за живот.
Први подаци о становништву
Простор данашњег града Добоја од давнина је бивао колијевка људским насељима. У периоду којег називамо „метално доба“ значајна насеља су у селима: Мравићи, Палежница и Ритешић. Централно мјесто, међутим, има насеље на ушћу Усоре, пошто је при комуницирању било раскршће путева.
Крај римске војне и политичке моћи, а долазак нових етничких група у ове крајеве, међу њима и Словена, значи почетак нове историјске епохе.
По досељавању на Балкан, током 6. и 7. вијека, Словени живе у племенским и родовским заједницама, по мањим територијалним јединицама – жупама. Одмах по доласку Словена живот је настављен на још топлим згариштима разорене античке цивилизације.
O становништву добојског краја прије доласка Турака веома мало се зна.
(наставиће се)
Пише: проф. Војо Стјепановић
Фото: РТВ Добој
Извор: РТВ Добој
