Vijesti

ДОБОЈ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ – XVIII дио – Развој добојске привреде у Југославији (ФОТО)

Први свјетски рат је оставио тешке посљедице због губитка становништва и материјалних добара. У оваквим условима пољопривреда је била главна дјелатност од које је егзинстенцију остваривало више од двије трећине становништва. Пољопривредни производи, као што су пшеница, зоб, кукуруз, ланено сјеме, воћарски производи (посебно шљива), пекмез, затим стока и други производи, масовније су се извозили. Као примјер може се навести да је 1924. године, извезено 20 вагона пшенице, 100 вагона зоби, 50 до 300 вагона суве шљиве, 15 до 20 вагона кукуруза и других  производа. У Добоју су постојале велетрговине Јована Брујића, браће Кондић, Ахмет-аге Мулалића, Петровића, Ибрахима Мујагића и неке друге.

Међу значајне етнолошке карактеристике добојског подручја јесу народне рукотворине, које су производ тзв. кућне радиности. Лончарство је било у великој примјени. Нека  насеља су своја имена добијала по овим производима, као што су Лончари, а на подручју Добоја овом радиношћу највише су се бавили мјештани села Остружња, које се спомиње у писаним документима још из 1639. године. Текстилна радиност је била базирана на основним сировинама биљног поријекла, као што су лан и конопља, те животињског поријекла, овчија и козија длака.

Пијаца у Добоју, 1916. године

Као и сви градови у Босни, Добој је имао свој годишњи сајам (вашар) који се одржавао 19. августа. На њему су излагани производи кућне радиности и занатсва, пољопривредни производи и низ других производа уз забавне садржаје. Оскудни су подаци о занатству, у периоду 1918. до 1945. године. Међу веће трговине спада трговина браће Песах, а формиране су и задруге, међу којима, Обртничка задруга, 1927. године, Српска земљорадничка задруга, 1908. године, те Задруга Срба привредника 1931. године.

Занатсво је било под великим утицајем Свјетске економске кризе. У 1928. години у Добоју су биле 72 занатске радње: 6 обућара, 1 опанчар, 4 кројача, 1 сајџија, 2 посластичара, 2 собосликара, 1 ременар,1 димњачар, један фотограф, 5 месара, 4 берберина, 2 мејаничара, 4 кројача, 3 столара, 2 колара, 2 бравара, 1 ременар, 7 пекара, 1 калајџија, 2 млинара, 2 баштована и 2 молера и још неколико других. У области угоститељства  било је 19 објеката:10 гостионица, 2 хотела, 6 кафана и 1 ресторан.

Прва творница за прераду шљива основана је 1922. године, под називом: „Спреча етиважа босанских шљива, јавна складишта и трговачко индустријално д д“.  Почетни капитал износио је 1.000.000 динара. У прво вријеме етивирано је од 120 до 200 вагона суве шљиве. У овој творници било је запослено 70 сталних и до 300 сезонских радника.

Прерада дрвета одвијала се у неколико пилана, а прва је била у власништву породице Туцовић, капацитета 250.000 прагова. Сва се производња извозила у Холандију, Мађарску, Аустрију и друге земље.

У периоду од 1918. до 1941. године, осниване су земљорадничке задруге. За њихово постојање било је више разлога, због тешког стања на селу и неповољног положаја пољопривредних произвођача. Излаз из оваквог стања тражио се у формирању мјешовитих земљорадничких и кредитних задруга. Оне су регистроване и за обављање штедње и кредитирање својих чланова. Средства су прикупљана тако што би се након убране љетине, у јесен производи продавали и тако прикупљани штедни улози. Градска штедионица Сарајево, 1927. године, издала је „Читанку штедње“ коју је уредио Никола Гаћеша, а у њој се на популаран начин говори о значају штедње.  Убрзо је у Сарајеву формиран Средишњи савез југославенских сељачких задруга (СОЈ). Савез је радио на организовању и окупљању задруга и штитио њихове интересе, а омогућено је да чланови задруга буду радници, државни службеници и људи слободних професија.

Свјетска економска криза, средином тридесетих година захватила је и Југославију, а имала је велики одраз и на прилике у Добоју. Тада са радом престаје Шећерана на Усори, што је произвело отпуштање свих радника, па је  била угрожена  егзистенција великог броја домаћинстава у граду и околини. До отпуштања радника дошло је и у другим дјелатностима као што су трговина, угоститељство, занатсво и други. Настао је пад пољопривредне производње, смањена потрошња, настале су несташице  роба међу којима и прехрамбених производа. Цијели систем захватила је дефлација  и социјално незадовољство.                                                           

Развој привреде у СФР Југославији

Првих неколико година послије Другог свјетског рата, развија се занатство, с тенденцијом мање наклоности приватном сектору из идеолошких разлога, већ се формирају занатске задруге и други облици организовања у државном власништву као и трговачка предузећа: ГРАНАП (Градско набавно предузеће), НАМА (Народни магазин), ЗЕМА (Земаљски магазин) као и друге дјелатности које су у функцији привредног развоја.

Производни погон „Графичара“

Прво предузеће, које је у Добоју основано 1945. године, било је Штампарско предузеће „Графичар“. Постојала је велика потреба за укупни, а посебно политички живот, да се штампају прогласи, обавијести, позиви и друго. „Графичар“ је временом опремљен за тадашње прилике савременом графичком опремом, те је био у могућности да штампа различите публикације, новине, стручне часописе и књиге.

За овај радни колектив посебно је везано име Бранка Тодороваћа који је цијели радни вијек, више од 40 година, провео у „Графичару“, прво као радник, квалификовани графичар и директор.

Међу првим послијератним организацијама било је мало Транспортно предузеће „Озрен“, које је с трофејним аутобусом одржавало саобраћај на релацији Добој-Тешањ-Теслић. Након формирања „Пољоремнота“, 1959. године, ова организација постаће његов саставни дио.

Почеци индустријског развоја Добоја везују се за Фабрику компресора и пнеуматског алата „Трудбеник“. Фабрика је формирана 1949. године, као радионица за оправку возила. Већ 1951. године започиње производња компресора и пнеуматског алата да би, након неколико година, било освојено 80 типова компресора. У међувремену освојена је и производња аутосвјећица, која ће временом достићи производњу од 10 милиона примјерака. У циљу обезбјеђивања даљег развоја „Трудбеник“ се укључује у велики систем „Енергоинвеста“, 1967. године. У тој пуној експанзији развоја овакав колектив је запошљавао око 750 радника.

Производна хала „Трудбеника“

Важна прекретница у развоју „Трудбеника“ догодила се у јуну 1979. године. Тада је на иницијативу Скупштине општине, чиј је предсједник био Богдан Николић, основана привредна комора, Привредна банка, Основна банка Добој, усаглашена и договорена реализација инвестиционог програма по коме би ова организација усвојила нову технологију у производњи великих и малих компресора. Производња пнеуматског алата дислоцирана је, изградњом нове хале и потребне инфраструктуре, у насеље Баре.

Фабрика је била суочена са редуцирањем производње изградњом нове Творнице аутосвјећица у Тешњу, са комплетном производњом аутомобилских свјећица, рачунајући и керамички дио свјећице. „Енергоинвест“ је овај проблем ублажио развијањем у „Трудбенику“ пнеуматски алат, а „компензација“ Добоју била је изградња Творнице далеководних стубова. Колики је значај „Трудбеник“ имао у металопрерађивачкој индустрији у БиХ, показује податак да је његова производња компресора била представљена у уџбеницима средњих техничких школа.

За све вријеме постојања предузећа „Трудбеник“, у њему се на мјесту директора измјенило неколико врло способних менаџера. Овом приликом поменућемо само три: Бранко Пушкаревић, први машински инжењер који је дошао са групом стручних људи из предузећа у Борову, и који је много допринио освајању производње компресора у „Трудбенику“, затим, познати економиста и банкар Радомир Недић и машински инжењер Ферид Смаилбеговић, некадашњи ђак добојске гимназије.

У дугогодишњем постојању „Трудбеник“ је имао своју властиту стручну  школу дуалног карактера у којој су се школовали кадрови првенствено за њихове потребе. У ову творницу често су долазили већ афирмисани стручни радници као што су били: Жарко Миливојевић, Стјепан Чизмар, Драго Ковач, Иван Кабелка, Карло Волф, Јухас Фрањо и Миколчић Фрањо, који су радили на одговорним мјестима у погонима  „Трудбеника“.

Творница „Трудбеник“ била је и покретач ширег друштвеног развоја. Имала је свој фудбалски клуб, културно-умјетничко друштво, стрељачки клуб, фото клуб, а била је расадник стручних кадрова који су са својим породицама досељавали из различитих крајева Југославије.

„Босанка“ је основана 1947. године, на темељима срушене Фабрике шећера на Усори. У почетку је било запослено преко 100 радника, а 1967. године набављена је прва модерна линија за пуњење сокова, затим је изграђена хладњача капацитета 3.000 тона и приступило се конзервирању воћа.

Производни погон „Босанке“

Након пет година Творница је оспособљена за прераду преко 17.000 тона воћа и око 6.000 тона поврћа. Ови капацитети ће се даље развијати. За успјех квалитете производа „Босанка“ је на сајмовима добијала висока признања. У просјеку је запошљавала преко 100 радника и имала много више кооперанта са села.

Творница далеководних стубова и конструкција изграђен је 1972. године, као трећи члан добојске породице „Енергоинвеста“. Израда далеководних стубова са врућим цинчањем основни је предмет дјелатности ове творнице. Већ 1973. године, испоручено је 17.000 тона конструкција купцима у Сједињеним Америчким Државама. Раст производње биће настављен увођењем у производњу свих врста стубова за расвјету, жичара и опреме за путне комуникације. У 1980. години, у творници је било запослено 675 радника. Крајем осамдесетих година укупан извоз се мјерио до 300.000 тона, а извозило се у десетине земаља свијета, међу којима САД, Ирак, Либија, Индонезија, Малезија, Египат и многе друге. Од 2004. године, Творница је била у саставу „Далековода“ Загреб, а потом отишла у стечај.

Творница далеководних стубова

„Развитак“, предузеће за производњу намјештаја, је основан 1972. године, у саставу СОУР „Криваја“, Завидовићи. Оснивањем ове организације престало је да постоји дотадашње предузеће „Бачвар“, чији су производи на тржишту имали све мању потражњу. Предузеће је запошљавало између 200 и 300 радника.

Грађевинско предузеће „Радник“ основано је 1946. године, под називом „Среско грађевинско предузеће“. Првих година градња и пружање грађевинских услуга одвијало се ручним радом, без било какве механизације. Касније, у саставу предузећа формира се Пројектни биро „Добој – 66“, тако да се у овој области комплетира грађевинска оператива уз проширење дјелатности на производњу и промет грађевинског материјала. Сви важнији објекти у Добоју, од 1945. године, изградио је „Радник“. Само до краја 1980. године, у Добоју је изграђено 3.500 станова. У „Раднику“ је било запослено око 1.100 радника, од тога 22 инжињера, преко стотину високо квалификованих мајстора. Овој организацији и његовом Пројектанском бироу град Добој може да захвали својој успјешној урбанизацији и свом изгледу према савремено организованом градском простору.

Завод за Кибернетику саобраћаја запошљавао је око 30 људи, углавном високих стручних кадрова. Овај колектив је интензивно радио на побољшању техничке опремљености и аутоматизације у жељезничком саобраћају.

У оквиру сарајевског „Енергоинвеста“ била је и Творница нисконапонске опреме у Добоју. Конституисана је почетком 1977. године. Оснивач ове творнице био је Јосип Кабелка , који је дошао из Борова. Њихова производња је пратила потребе система „Енергоинвест“, који је био ангажован на великим пројектима изградње далековода и електричних мрежа широм свијета.

Радна организација „Монтажа“ Добој настала је спајањем два мала занатска предузећа, 1965. године. Бавила се израдом свих врста челичних конструкција, израдом  грађевинске браварије, монтажом и ремонтом индустријских постројења, израдом и монтажа гумених и челичних транспортних трака, као и другим сличним дјелатностима.

Рудник кречњака и Творница креча Добој, своје постојање и развој везује за 1952. годину, као погон Жељезаре Зеница, за потребе у снабдијевању високих пећи кречњаком. У почетку је кориштен рудник у Грапској, а затим рудник кречњака у Шеварлијама, гдје су откривене велике резерве квалитетних кречњака, што ће бити и трајно опредијељене. Крајем 1975. године, пуштена је у рад Творница креча са високим степеном аутоматизације. Испоруке креча Жељезари достизала је и 85%  укупне производње, а остатак је пласиран на друга тржишта. У 1980. години, након реконструкције постројења, годишњи капацит кречњака износио је 1.200.000 тона. Рудник и Творница, тада су запошљавали око 120 радника, а производња у овом предузећу и данас се обавља.

Творница креча у Шеварлијама

„Хемопродукт“ је основан 1956. године, са локацијом на Усори. Производио је креме за ципеле, каустичну соду, разне пасте за паркете и слично. Главни потрошач ових производа је био „Натрон“ Маглај. Касније, ова организација мијења локацију и пресељава у Грапску. Овдје се отвара нови погон за производњу алуминијум сулфата, пасте и профена. У 1975. години, „Хемопродукт“ се  интегрише са тузланским Хемијским комбинатом Содасо, ради повољније набавке репроматеријала и пласмана својих производа.

Радна организација „Босна превоз“ конституисана је 1978. године, а настала је спајањем ООУР „Превоз путника и робе“ Добој, „Ремонтранс“ Модрича и „Аутосервис“ Добој, раније „Пољоремонт“. У предузећу је радило око 880 радника. Располагало је са 140 аутобуса, 50 камиона и сервисно-ремонтним капацитетима са којима је остваривала значајне резултате у пословању.

Предузеће „Добојпутеви“, било је једна од водећих организација путне привреде у БиХ. Свој потпунији облик добила је 1962. године. Располагала је са више од стотину возила и машина различите намјене. Били су ангажована на изградњи бројних магистралних путева у БиХ, те на изградњи другог колосијека пруге Добој-Зеница. Осамдесетих година воде послове одржавања, реконструкције и безбједности учесника у друмском саобраћају на 1.066 километара путне мреже, од тога 450 километара магистралних путева.

Предузећа текстилне индустрије „Модекс“, основано 1981. године, са 200 до 250 запослених радница, располагао је са 5.000 квадратних метара пословног простора и потребном инфраструктуром. Првобитна приватизација 2005. године није успјела, уведена је ликвидација и тако је за одређено вријеме била обустављена производња. Шест година касније предузеће наставља производњу под називом „Премијер“ и запошљава око стотину радника.

Земљорадничка задруга Сјенина Ријека била је насљедник Задруге у селу Палежници, крајем 1947. године. Пословала је на подручју 12 села: Сјенине Ријеке, Сјенине, Горње и Доње Палежнице, Горњег и Доњег Скиповца, Лукавице, Малешића, Осјечана и Грапске.

Трговачко предузеће „Избор“, бавило се трговином на мало и велико, а настало је интеграцијом мањих сличних организација. Предузеће је имало своју малопродајну мрежу на подручју општине. Изграђена је и робна кућа у центру града што је за ондашње прилике био значајан напредак у овој дјелатности у смислу могућности да се купцима пружи шири и разноврснији асортиман робе. Предузеће је располагало са око 8.000 квадратних метара пословног простора и запошљавало је 450 радника.

Колектив Трговачког предузећа „Избор“, седамдесетих година

Робна кућа „Београд“ у Добоју пословала је у саставу Радне организације Робне куће „Београд“, која је имала 36 робних кућа у 23 града и три Републике. Отворена је 1972. године, а кроз велики број продајних одјељења располагала је са око 120.000 разних артикала.

Поред наведених већих привредних субјекта у општини Добој и њиховог кратког описа, у наставку наводимо и друге, по правилу мање, организације и институције, како би се употпунила слика организованости, развијености и структуре  правних привредних субјеката: РО „Фризер“, Творница модне конфекције „Озрен“, „Прогрес“, Водовод и канализација, „Шумарија“, Хигијена и зеленило, РО „Озрен-турист“, РО „Украс“, РО „Добојпромет“, УПИ РО за производњу, промет и прераду пољопривредних производа, Пољопривредни завод, РО „Фермес“, „Добојлијек“, „Тргосировина“, „Металопромет“, „Дуван“, ООУР Угоститељство и друге.

Према службеној презентацији стања у привреди добојске општине за 2008. годину, констатује се да индустрија није више доминантна у привређивању, да је у стагнантном и опадајућем стању. Општа је констатација да је у привреди великог утицаја имало настало стање у транзиционој рецесији и  претежно неуспјешној приватизацији, као и неадекватно конкурентно прилагођавање привредних субјеката тржишним условима.

Пише: проф. Војо Стјепановић

Фото: РТВ Добој

Извор: РТВ Добој

Prikaži više

Povezani članci

Back to top button
Close