35 godina od sarajevske bajke

Pre 35 godina, 8. februara 1984. otvaranjem 14. Zimskih olimpijskih igara na stadionu “Koševo” započeta je sarajevska zimska bajka koja će u narednih 12 dana predstaviti svetu u najlepšem svetlu kako grad na Miljacki i Bosnu i Hercegovinu, tako i ondašnju zajedničku domovinu Jugoslaviju.

ZOI Sarajevo 1984, Sarajevo

David Cannon/Allsport

Bile su to prve Zimske olimpijske igre održane u jednoj socijalističkoj zemlji i jedine, uz Letnje Igre u Moskvi organizovane četiri godine ranije, čiji je domaćin bila neka od država koje su se sve do početka devedesetih godina prošlog veka dičile tim političkim uređenjem. Sarajevo je tih dana i noći živelo kao nikad pre i posle ovog događaja, a kad je olimpijski plamen ugašen domaćini iz “šehera” su za sjajnu organizaciju i gostoprimstvo dobili pohvale, ne samo od čelnika MOK i učesnika Igara, već i od brojnih stranih posmatrača te spektakularne sportske priredbe.

Niko tada nije mogao ni da pomisli da će se samo osam godina po okončanju ove lepe zimske bajke, Sarajevo ponovo naći u žiži interesovanja sveta, ali tada zbog strašnog međunacionalnog rata koji su započeli njegovi stanovnici. Ta mračna slika je tokom narednih godina, pa i decenija u drugi plan potisnula onu prethodnu blistavu sliku sarajevske zimske čarolije pa, ipak, Igre održane u gradu pod Trebevićem tog sada već dalekog februara 1984. nikad nisu nestale iz sećanja onih koji su imali tu sreću da ih uživo ili preko TV ekrana prate i komentarišu. 

Sarajevo je organizaciju 14. Zimskih olimpijskih igara dobilo na sednici MOK održanoj u Atini 18. maja 1978. godine i to tek posle drugog kruga glasanja. Rivali administrativnom centru Bosne i Hercegovine bili su japanski Saporo i švedski gradovi Geteborg i Falun koji su podneli zajedničku kandidaturu. Posle prvog kruga glasanja otpali su Šveđani, dok su Saporo, koje je u toj rundi dobio poverenje 33 člana Međunarodnog olimpijskog komiteta i Sarajevo (sa dva glasa manje) nastavili borbu u odlučujućoj rundi. Na kraju je sa tri glasa više (39:36) bitku dobio kandidat sa Balkana, a presudili su, što uopšte nije bilo tajna, pragmatični politički razlozi. Većina u MOK je želela da Igre prvi organizuje jedna socijalistička ali i nesvrstana država koja nije pripadala nijednom od tada dva postojeća bloka. Osim toga dodela organizacije Sarajevu trebalo je da pokaže da grad, koji je do tada bio poznat po tome što je u njemu ubistvom Franca Ferdinada 1914. ‘zapaljena iskra’ I svetskog rata, može da bude simbol svetskog mira i bratstva među ljudima.

Jure Franko

Steve Powell/Getty Images

Odmah posle pobede u Atini počele su pripreme za Igre, čija organizacija, naravno, nije bila jeftina. Trebalo je izgraditi borilišta, Olimpijsko selo, infrastrukuru, pa je formiran Organizacioni komitet Igara na čijem se čelu nalazio Branko Mikulić, tada, uz Hamdiju Pozderca, sigurno najmoćniji komunistički funkcioner Bosne i Hercegovine. Veliki posao obavio je predsednik Izvršnog odbora ZOI Ante Sučić. Čovek, koji je u vreme dodele Igara Sarajevu bio na dužnosti gradonačelnika pokazao se kao uspešan realizator postavljenih zadataka iako je zbog svog boemskog načina života i sklonosti prema čašici često bio predmet anegdota sugrađana.

Organizacija spektakla u Sarajevu je, kasnije će se pokazati, koštala 142,6 miliona dolara, a polovina prihoda ostvarena je od prodaje prava TV prenosa. Samo američka kompanija ABC dala je sumu od 91,5 miliona dolara za pravo prenosa olimpijskih takmičenja u SAD i Portoriku, što pokazuje koliki je medijski značaj imao taj događaj. Igre naravno ne bi bile Igre da nisu dobile svoju zvaničnu maskotu, a to je odlukom čitalaca jugoslovenskih novina u konkurenciji šest finalista postao mali vuk “Vučko”. Ta simpatična maskota, koju je dizajnirao Slovenac Jože Trobec simbolizovala je želju ljudi da se sprijatelje sa životinjama ali i pomogla da se u dobroj meri promene predrasude o vuku kao zastrašujućoj i krvožednoj zveri.

Domaćin je izgradio sportske objekte na kojima su se trebala održati takmičenja. Na mestu dotadašnjeg starog rođen je novi stadion “Koševo” na kojem je bilo predviđeno da se održi svečanost paljenja olimpijskog plamena i zvaničnog otvaranja Igara. Pored njega je nikla moderna dvorana “Zetra” u kojoj je bilo planirano nadmetanje najboljih svetskih hokejaških reprezentacija i takmičara u umetničkom klizanju, kao i ceremonija zatvaranja Igara. Uz “Zetru” je izgrađeno i malo borilište za trke u brzom klizanju, dok je spisak olimpijskih objekata u samom gradu zaključivala u to vreme 15 godina stara velika dvorana Kulturno sportskog centra “Skenderija” na čijem ledu su takođe igrani mečevi hokejaškog turnira.

Jayne Torvill, Christopher Dean

Trevor Jones/Getty Images

Ostala takmičenja su organizovana na okolnim planinama. Trebević je dobio modernu bob stazu (na njoj su održana i nadmetanja u sankanju), a Igman dve skijaške skakaonice (veliku i malu), uz koje su na toj planini pripremljena i borilišta za klasične discipline Zimskih olimpijskih igara – bijatlon i skijaško trčanje. Domaćin nadmetanja najboljih alpskih skijaša naše planete bila je Bjelašnica, dok su se skijašice u disciplinama spusta, veleslaloma i slaloma borile na Jahorini. 

U novoizgrađenom naselju Mojmilo je smešteno Olimpijsko selo, a novinari – kojih je čak 4.500 prisustvovalo Igrama u gradu na Milljacki – svoj su prostor dobili u drugom svežem naselju, u Dobrinji. Otvoren je i luksuzni hotel “Holidej In” u kojem su bili smešteni najviši funkconeri MOK na čelu sa predsednikom ove organizacije Huanom Antoniom Samaranom, ali to nije bilo sve pošto su novi hoteli (“Igman”, “Famos”, “Bistrica”) ulepšali i planine na kojima su se održavala olimpijska takmičenja. Igre, naravno, ne bi mogle biti tako uspešne da gradu domaćinu, finansijski i organizaciono nije pomogla cela Juga . Novac i kadrovi neophodni za obavljanje raznih poslova stizali su iz saveznih institucija, kao i svih republika i pokrajina tadašnje zajedničke države jer je cela Jugoslavija doživljavala olimpijsku zimsku bajku kao svoju, odnosno imala interes da se Sarajevo svetu predstavi kao odličan organizator. Velike mere su pridavane bezbednosti učesnika olimpijskog spektakla, pa su tako sve važne objekte, a posebno borilišta, obezbeđivale ne samo specijalne policijske snage, već i Jugoslovenska narodna armija. 

Najzad je došao i toliko čekani 8. februar 1984. Na prepunom “Koševu”, pred 60.000 gledalaca, čast da zapali olimpijski plamen dobila je – zahvaljujući srebrnoj medalji osvojenoj 1981. na Prvenstvu Evrope u brzom klizanju – tada 19-godišnja Zagrepčanka Sanda Dubravčić, dok je zakletvu u ime svih takmičara položio Bojan Križaj, najbolji jugoslavenski alpski skijaš. Igre je zvanično otvorio predsednik Predsedništva SFRJ Mika Špiljak, a narednog dana u Sarajevu je pao sneg, koji će uz jak vetar i niske temperature biti sastavni deo olimpijskih nadmetanja u najvećem gradu Bosne i Hercegovine.

Bill Johnson

Steve Powell/Getty Images

Jugoslovenska sportska javnost je očekivala da će na Igrama, koje je sama organizovala, naša država konačno proslaviti osvajanje prve olimpijske medalje u zimskim sportovima. Glavni aduti za ispunjenje tog cilja bili su tadašnji asovi u alpskom skijanju Bojan Križaj, Boris Strel i Jure Franko, mada su mnogi verovali da nas olimpijskim odličjima mogu prijatno iznenaditi i nebeski skijaški skakači Miran Tepeš i Primož Ulaga.Većina njih nije izdržala psihološki pritisak, pa je podbacila kad je to bilo najvažnije. Da Jugosloveni, ipak, ne ostanu upamćeni kao dobri organizatori, ali loši takmičari na 14. Zimskim olimpijskim igrama pobrinuo se 14. februara na Bjelašnici tada 21-godišnji učesnik nadmetanja u veleslalomu Jure Franko.

Mladić iz slovenačkog grada Nova Gorica je nakon četvrtog mesta u prvoj trci u drugom nastupu odskijao verovatno najbolju trku karijere. Franko je bio najbrži u drugoj trci što mu je u ukupnom zbiru donelo srebrnu medalju (2:41.41) i mesto na pobedničkom postolju odmah uz novog olimpijskog šampiona Švajcarca Maksa Julena (2:41.18). Sarajevo i Jugoslavija su slavili svoju prvu medalju na zimskim olimpijskim igara, a junaku sa Bjelašnice su prilikom dodele medalja na platou ispred Kulturno sportskog centra “Skenderija” razdragani navijači iz grada domaćina Igara poslali emotivnu poruku koja ni do danas nije zaboravljena: “Volimo Jureka više od bureka!”.

Franko je tako, iako nije osvojio zlatnu medalju, postao sarajevski i jugoslavenski heroj. U ostale dve discipline alpskog skijanja trijumfovali su Amerikanci. Bil Džonson je uspeo da se domogne najsjajnijeg odličja u spustu, dok je takmičenje u slalomu proteklo u znaku braće Mer – Filu je pripala zlatna, a Stivu srebrna olimpijska medalja. Nadmetanja skijašica na Jahorinu završena su pobedom takmičarki iz tri različite zemlje. Olimpijska šampionka u spustu postala je Švajcarkinja Mikela Fiđini, u veleslalomu je slavila Amerikanka Debi Armstrong, dok je u tehnički najtežoj disciplini, slalomu, brža od svih bila Italijanka Paola Magoni.

Jens Weissflog

Steve Powell/Getty Images

Dvoboj dvojice tada najboljih svetskih asova u disciplini skijaških skokova je na Igmanu okončan bez pobednika, pošto su i jedan i drugi osvojili po jednu zlatnu i srebrnu medalju. Istočni Nemac Jens Vajfslog je na maloj, 70-metarskoj skakonici pobedio svog velikog rivala Finca Matija Nikenena, ali mu se Skandinavac revanširao na 90-metarskoj skakaonici gde je doleteo do titule olimpijskog šampiona, dok se takmičar iz DDR morao zadovoljiti drugim mestom. Nikenenova zemljakinja Marija Liza Hamalainen postala je najuspešnija učesnica Igara u Sarajevu pošto je u skijaškom trčanju osvojila tri zlatne (na pet, deset i dvadeset kilometra) i jednu srebrnu medalju, u štafeti četiri puta pet kilometara.

Ostalo je zabeleženo da su predstavnice DDR u četiri discipline brzog klizanja od 12 mogućih medalja osvojile čak devet – po četiri zlatne i srebrne, te jednu bronzanu. Takmičarka iz te nemačke države Katrin Enke je postala olimpijska šampionaka u trkama na 1.000 i 1.500 metara, dok je nastupe na 500 i 2.000 metara okončala osvajanjem medalje srebrnog sjaja. Njena sunarodnica Katarina Vit osvojila je na ledu dvorane “Zetra” svoju prvu olimpijsku zlatnu medalju u umetničkom klizanju, a u konkurenciji muškaraca na najvišu stepenicu pobedničkog postolja popeo se Amerikanac Skot Hamilton. Ipak, najviše aplauza pobrao je britanski plesni par Kristofer Din i Džejn Torvil koji je, uz muziku iz Ravelovog “Bolera”, superiorno stigao do najsjajnijeg olimpijskog odličja, dobivši za svoj nastup maksimalne ocene od svih sudija.

Ljubitelji hokeja su imali priliku da u Sarajevu uživaju u igrama jedne od najmoćnijih reprezentacija u istoriji toga sporta – strašnom državnom timu Sovjetskog Saveza, koji je nemilosrdno rušio sve prepreke na putu ka olimpijskom zlatu. Ekipa selektora Viktora Tihonova – čiju su “udarnu iglu” činili golman Vladislav Tretjak, bekovski par Vjaćeslav Fetisov i Aleksej Kasatonov, te navalni trio Vladimir Krutov, Sergej Makarov i Igor Larinov – je na ledu “Zetre” lako slomila otpor nedoraslih selekcija Poljske (12:1), Italije (5:1), Jugoslavije (9:1), Savezne Republike Nemačke (6:1) i Švedske (10:1). Zatim su nešto teže savladani i Kanađani (4:0), da bi poslednjeg dana Igara, 19. februara, u odlučujućem duelu za titulu olimpijskog šampiona ‘Zbornaja’ rutinskom igrom pobedila i Čehoslovake (2:0) i tako potvrdila da joj u tom trenutku nema ravnog na našoj planeti.

Najviše medalja u Sarajevu su osvojile dve države iz tadašnjeg socijalističkog lagera – DDR i Sovjetski Savez. Istočni Nemci su svoju zbirku odličja popunili sa dvet zlatnih, isto toliko srebrnih, te šest bronzanih medalja, a predstavnici najveće zemlje socijalističkog bloka su uzeli šest zlatnih, deset srebrnih i devet bronzanih odličja. Finci su se iz Jugoslavije vratili kao treća najuspešnija nacija, pošto su njihovi takmičari sakupili ukupno 13 medalja – četiri zlatnog, tri srebrnog i šest brozananog sjaja, dok su Amerikanci na ovim Igrama imali skroman učinak od po samo četiri zlatna i srebrna odličja.

N1


Sarajlije su se pokazale kao sjajni domaćini brojnim gostima iz sveta od kojih je svakako najpoznatiji bio slavni američki glumac Kirk Daglas. Holivudski veteran je međutim doživeo neprijatnost koja je bacila malu senku na tu lepu sliku grada na Miljacki. U jednom restoranu na Baščaršiji Daglasu je porcija ćevapa naplaćena neverovatnih 100 dolara, što je bilo čak 10 puta skuplje od stvarne cene ovog sarajevskog specijaliteta. Kada su saznale za tu vest ogorčene Sarajlije su odlučile da bojkotuju restoran u kome je sramnim odnosom prema uglednom gostu naneta šteta njihovom gradu, pa je vlasnik dotičnog objekta uskoro bio prinuđen da ga zatvori.

Pošto sve što je lepo ima kraj, 19. februara je došlo vreme da se okonča sarajevska zimska bajka. Sa ceremonije zatvaranja, održanoj u “Zetri”, je poslata poruka: “Lepo je bilo u Sarajevu, doviđenja u Kalgariju” (gradu u kome su se trebale održati naredne Igre), a predsednik MOK Huan Antonio Samaran je odao priznanje domaćinu istakavši “kako su ovo bile najbolje organizovane Zimske olimpijske igre u istoriji”. Sarajlije su, ipak, žalile zbog završetka ove “ lepe priče” i odlaska prvog čoveka Međunarodnog olimpijskog komiteta iz njihovog grada, pa su kroz pesmu: “Samarane jarane, jarani smo mi, ne daj, ne daj Kalgariju da nas zavadi” pokazali kakvo je raspoloženje ovdašnje ‘raje'nakon okončanja 12-dnevnog spektakla tokom kojeg je uspostavljena trajna veza sa visokim gostom iz Španije. 

Zavesa je spuštena, a u arhivama je ostalo zapisano da je na Igrama u glavnom gradu Bosne i Hercegovine učestvovalo 1.272 sportista iz 49 zemalja, da je prodato 250.000 ulaznica za sva takmičenja ( samo za inostranstvo 200.000), kao i da je putem TV ekrana tu najveću zimsku sportsku priredbu u svetu pratilo dve milijarde ljudi.

Samo osam godina nakon završetka sarajevske zimske bajke započeo je strašni rat tokom kojeg su olimpijski objekti u gradu i njegovoj okolini pretrpeli značajna oštećenja. Neki od njih, poput dvorane “Zetre”, su obnovljeni i ponovo stavljeni u funkciju, ali je većinu zadesila drugačija, tužna sudbina. Današnji izgled bob staze na Trebeviću i skakaonica na Igmanu je daleko od onog sa kojim su se svi dičili pre 35 godina i pokazuje kako rat, nebriga ljudi izub vremena mogu da pretvore nekada najmodernije sportske objekte u riune koje više nikom nisu od koristi. Pa ipak, za sadašnje, kao i nekadašnje Sarajlije – baš kao i ostale stanovnike ondašnje Jugoslavije koji su imali priliku da uživaju tih februarskih dana 1984. godine – ta divna olimpijska zimska bajka je i dalje živa, neispričana priča. Ona ih, ako ništa drugo vraća u dane kada su, makar na kratko vreme, bili deo nećeg velikog, u doba kad su njihov grad i tadašnja država imali šta da pokažu svetu.

Sport klub

Komentariši